Просветни гласник

н а 3 а

Лазар је пре Боривоја изишао из затвора, а Борввоје је трпељиво издржао три године затвора, радећи у врту судца Јелачића , нонашајући се скромно, вежбајући се у нисању, марљиво читајући Св. Писмо, које научи на памет. Она човечанска љубав, којом га је назаренство као злочпнца с грижом савести придобило за се, природно му је улило назаренскога Фанатизма, те није чудо штоје: -но.јвеЛи труд полагао око тога, да своје једне другове обрати у Назарене. .Кајте се људи, иде време да се суди", казивао би им обично (страна 81). Кад се врати у село своје, у место да онде, где му дом беше (који беше запалио, убивши Наду) нађе згариште, виде други дом, што му Назарени пз 14 села беху прилозпма подпгди, те ]гриродно, тај доказ братимства још га већма к н>има прпвуче. Наскоро одлази код Лазара, уиознаје се с меснпм Назаренима. заједно се с њима бори против проте, попа Светозара и остадих православних, што дођоше у назаренску „ скупштину ", да их од назаренства. одврате. Призори, у којима Боривоје излази као ватрени Назарен, кратки су, у живој радњи. Ну, очевидно је, да његовој радњи није дато маха, према ва?кности кеју писац хоће да прида Боривојевој особи. Радња Лазара, Мирка, Томе и др. сваки час сметају њезпну развићу упдетањем својим. Овако траје кроз ведики део романа. А и онде, где је Боривоју дато маха, т. ј. у разговорима с Мидевом на само, призори су кратки, и у њима већ не видимо Боривоја као Фанатична назарена, већ као . вернога", што све већма кодеба у својој вери, док је најзад и не презре. Овај обрт у Боривојеву карактеру врши се дагано, сасвим је природно схваћан и изведен. Назаренство има нечега сидног чпме придобија, ну има и нечега, чиме од себе одбија. Назаренска вера сдомида је Боривојеву љубав према честитој једној девојци, заповеднички му натурида недрагу, нређала његове родптељске осећаје, варада га лицемерством својим, те је с тога према њој охладнео, па је по том презрео. Боривоје је љубио сестру Лазареву, Милеву, честиту девојку, а и ова њега. Ну, по што по назаренскоме учењу, мушко женскоме не може или боље рећп не сме исказати љубав (јер би се тиме показада већа брига за тедом но за духом); а по што је не сме саопштити нп др. п браЛи ", то је и Боривоје, као п други, морао чекати да се његове женидбе сете „ иророци" и старија „ браћа*, на кад му они сами одредише коју да узме за жену, није ПРОСВЕТНИ гллспик 1896. г.

рени 525

било у реду одличноме, примерноме и скромноме .брату", показивати се незадовољнпм саветом људп од себе сгаријих. С тога се п Боривоје оженио немилом, готово сакатом девојком, Варваром. Када први пут у назаренскоме одбору „ иророк" чича Тома, нред Боривојем рече, да Ћ млађи не знају кога треба волети већ ваља да им старији девојку изаберу, и када Боривоју намењују Варвару, одлази овај ка, Милеви, и отада већ код њега природа надвдађује назаренство. Он плаче крај њезиних ногу, за тим се одмах трза од отог свог неназаренског иоступка; ну, мало касније, у љубавноме очајању, у мало што пе улете у кућу потоњег Милевиног мужа, момка Гиге, те га не удави. У сличној придици, Лазар се вешто опростио немиде девојке, коју му хтедоше натурити, а то је могао, јер и сами „ иророци", када кога „ брата" хоће да жене, веле: „Ми ме_ силимо никог, нити га смемо силити, ми само ' саветујемо и предлажемо " (стр. 161.). Те тако очигледно је да се н Боривоје овога могао опросгити. Ну, писац му није дао да то учини, да би на њему показао последице, што од оваквог дажног, на-заренског учења долазе. То је добро учинио и с тога, што је тим Боривојевим повнновањем „иророцима" , Боривоје изашао већи „ верни " и од .Аазара, т. ј. слепо носдушан назаренском учењу и његовим. представницима, „ иророцима ", — прави, истински, Фанатични Назарен. Након венчања, ирирода у Боривоју опет наставља борбу нротив назаренства. Боривоје се горко каје, плаче, очајава; а једном, кад чича-Срдан, отац Мплевин, дође натшт у назаренску „ скуиштину ", те стаде Мплеву тућн, умадо што не смрви Срдана, бранећи Милеву. Свп су ови ноступцн противни назаренскоме учењу, сви они показују да је природа јача од непрпродних, верскнх захтева. Најпосле, скрушен осећањем скрханс љубави, плаче и у „скуиштини", исповеда се Варвари, те на крају крајева видпмо, да један од _ иророка" вели: „... и Боривоје уиушта (попушта?), бар да је он онај стари, бар да он оиравдава наде." Кад му умре дете, Боривоје жали; ну по верским начелима несме да тугу за драгим покојником искаже ; а Варвара, верна назаренству, хладна .је према тој смрти, док овамо, јадикује за дипсалом својом кравом. — И овде природа, родитељскнм осећањем побеђу.је назаренство у Боривоју и улева му одвратност ирема таквој матери, као што је Варвара. Ну, кад се н Варвара крсги, по обредима назаренским, када даваше ире крштења одговоро „иророцџма", закојелагаше да су из њезине г-лаве, 68