Просветни гласник

ПРОСВЕТНИ

ковчежиЋ

657

По том кажу младићу, да им је домаћин у кући болестан, те он одмах уће у болесникову одају. — Добро ми дошао, брате путниче, рекне мј бони домаћин, кад га виде. Ја сам — Богу нека је хвала — врло болестан, али опет зато, ти ћеш у мојој кући бити почашћен и угогаћен, јер ми је дао Бог пуну кућу чељади. Говорећи то, домаћин дозове једну снаху и рекне јој да путнику зготови вечеру, да му наточи вина и ракије, те да се од пута и умора поткрепи. Снаха пољуби свекра у руку и оде успремати, што јој је заповеђено, а младић остане с домаћином разговарати. Кад буде готова совра, зовне друга снаха госта на вечеру, али домаћин замоли младића да вечера у његовој одаји, говорећи: — Учини ми љубав и остани овде код мене да се до миле воље наразговаргмо. Мени је сваки путник и намерник мио гост, а сад, овако ббном још и милији и цела моја задруга радује се, кад може уморна путника угостити, а ја тек и више сад у овој мојој љутој невољи. Младић виде и сам, да је овде, у овој кући свила срећа своје гнездо и учини му се жао,. кад се сети, шта му је Арханђел Михаило казао. Али опет помисли: да је тако Божја воља, а против Бога и смрти не може се роптати. Еле, по заповести домаћиновој, једна снаха успреми совру у домаћиновој одаји и прислужи вечеру, ракију и вино, па и разне ђаконије, те младић седне вечерати и разговарати с домаћином. По вечери, домаћин запита младића хоће ли одмах спавати, да нареди, да му се успреми најбоља соба. Али овај, знајући рашта је дошао, захвали му и рекне, да неће да спава и да није уморан, већ, да би био вољан, да с домаћином целу ноћ проведе. То болеснику буде врло мило и од радости му сузе потеку. И тако почну о свачем разговарати. Младић исприча болеснику зашто путује, али му о чуду светог Арханђела ништа не помену. А домаћин опет њему поче причати о својој великој задрузи, у којој је било осамдесет душа; о синовима, снахама; о својој бољетици; па о своме великом малу, домаћем газдинству и домазлуку. Мало по мало, тако у разговору, они и не опазише, да се дан од ноћи почео лучити. Петлови запеваше, оглашујући да је зора почела рудети, а чељад се у кући већ будила и тумарала. У тај мах, врата се на болесниковој соби тихо и нечујно отворише и унутра лагано, као нека сенка, уђе Арханђел Михаило.

Домаћин је још био присебан и сад се узе блажено осмехивати, као какво детенце. Свети Арханђел приђе бониковој постељи. Беше сад ведар и насмејан у лицу; на њему рујна скрлетна одећа, која сва трепери, да младићу од невиђена сјаја засенуше очп. Још Светитељ држаше у руци од злата јабуку, која напуни собу неким дивотним мирисом. По том се Арханђел наже над болесника, па га узе оном миришљавом златном јабуком миловати по лицу п обнесе му је три пут око носа. Болеснику се на једап пут разли радост и милина по лицу, а усне му се залепршагае и у том му душа и срцс изиђе на груди. Свети Арханђел узе срце, загледа га и би му нешто врло мило, па се насмеши, а потом извади бели свилени убрушчић, зави у њ срце и спусти га у џеп. Болесник тада мирно склопи очи, а Светител, лагано одлебди до врата, која се опет нечујно отворшце, и изиђе напоље. Онда младић оде у кућу, те брже зовне домаћицу и синове, рекавши им, да је домаћин тога часа умро, те му ови ужегоше самртну свећу. Ту младић заједно с укућанима ожали мртваца ; захвали свима на гостопримству г , па се дигне у шуму на раскршће, где му се Арханђел јављао Тек што младић дође, а Светитељ се створи пред њим. — Свети Празниче! рекне му младић, нека ти је слава и хва.т, ти си мени смртноме показао оно, што други нико није видео. Али, хоћеш ли ми сад рећи и то: зашто ономе човеку, прве ноћц извади душу и срце, да му од грдних мука кости пуцаху, а ономе опет, друге ноћи, тако лако, да готово није ни осетио.. А свети Арханђел му одговори: — Е, кад хоћеш и то да знаш, ево ћу ти све по реду казати. Знаш ли, кад оде у ону прву кућу, како те немилостиоо дочекаше, и да ти ја пре не рекох шта ти ваља чинити, они те не би ни примили на конак. Тако они увек чине. Домаћин је у тој кући био зао човек, а чељад пуста и неваљала. Бога нису поштовали; у цркву никад нису ишли; уморну путлику не давали конака и свака зла и неваљалства чинили, а домаћин тек понајвише. Бог се на ту кућу расрдио и казнио домаћина, те се љуто разболео, а мене послао да му у највећим мукама извадим душу. Његова је кућа проклета и сва ће се до темеља ископати, а ои је грешпик и душа му је отишла у пакао. «А знаш ли, кад оде у ону другу кућу, како те милостиво дочекаше, угостише и почастише. Ту јо