Просветни гласник

критпка к библиографпја

дио брзо мали цидиндар са компримисаним угљеником. Када је све било стопљено, извучен је лончић из пећи и спуштен брзо у суд пун хладне воде, где гвожђе добија нагло дебелу чврсту кору. Чим је метална маса (кора) добила температуру тамноцрвеног усијања, вода се из суда брзо оточи а метал остаје, да се на ваздуху постенено и лагано хлади". „Да би се видело, шта је овим процесом добивено, гвожђе је растварано у киселинама, а у нераствореном остатку нађене су три модиФикације

109

угљеиа: граФит, аморфни угаљ кестенасте боје и врло мала количина чврстог угљеника. Ови чврсти комадићи иосле дугог и доста мучног чишћења и испирања показали се, да су врло ситни дијаманти" (С. У.) Ови дијаманти подвргнути испитивањима одговорили особинама природног дијаманта, у тврдоћи, у спец. тежини и др. Најзад помињемо, да је Моасан добио исте ресултате заменив гвожђе сребром.

КРИТИКА И БИБЛИОГРАФИЈА

Владика Данил. Дћло ово иосвећено е дв-ћстагодишнБои прослави владагоће куће ПетровиК Њђгош написао В. Ж. Г. ШедаковиЛ. у Београду, печатнл С. Хоровица — до реалке. 1896. Цена 2. дин. 50. дин. п.. или 1. Фор. Вел. 8°, стр. 98. и чист лист. Ради особењаштва, којим се писац одликује као последњи од бораца против Вуковог правописа исписах наслов горње књиге, у жељи да изпесем ма и приближну слику књ. рада овог писца. У предговору (стр. 1—16) писац ради сећања „сво1е стар1е в , признателности „ошена вел1шема лгодима" и још неких личних побуда узео.је „неко мало участје" у прослави Данила П. Његуша, и написао горе наведено дело. Писац је поделио дело на десет неједнаких одељака. У првом одељку — Црна Гора до вл. Данила — износи, у кратко, историју Ц. Горе до Данила, али ту није истакао значај владика од 1516. год. ма да је то лако могао да изведе по делу 11. Ровинског (Черногорјл бђ ел прошломг и настонш.емт. етс. Петроград 1888.) На стр. 10. ставља писац у питање Станише Иванбеговића иод тур. султаном, и ако је то иитање већ раснрављено (Черногорл. IIII, 426.). Од стр. 14—17. изнесени су неколико записа из млет. архива од 1590—1688 г. који се односе на Ц. Гору. У II одељку писац вели за вл. Данила: „он први упозна Црну Гору са Русијом" (стр. 21). То не стоји. Петар I Велики био је тај, који је, ради својих освајачкнх планова, открио у њима савезнике за диверсију противу Турака. — Стр. 21—23. изнесен је родослов породице Петровића. У III одељку, помињући избор Данила за владику, писац га завршује панегириком од 26—30. стр.

Говорећи о хијеротонисању вл. Данила у 1\ одељку само су поменути учасници тог свечаног чина у Сечују на Дунаву, п преузноси се вл. Данило, а пропуштено је да се гтмене Факат, да је па^ријарх Арсеније III Чарнојевић био тај, који је подстакао младога Данила да изврши ирелом у животу Црногораца — уништењем мухамеданства у Ц. Гори. У У одељку описује земаљску управу, нарочито истиче дотадању анархију изнутра, утицај Млечана и заслуге вл. Данила за увођење реда. Просв^ћти писац поклања само по листа, па и ту о њој мало шта помиње, већ само истиче проповедање и брањење хришћанске вере у Ц. Гори. „Изтрјебллван'1; потурченлка" изложено је у VII одељку. После ониса приче о ропству вл. Данила при освећивању зетске цркве цисац узима г. 1707. за истребљење потурчењака — позивајући се на запис вл. Данила „у едно! црковнои кнбизи на Цетинћ". Најпоузданији досле писац историје Ц. Горе П. Ровински узима г. 1702. (Черногорил, III, I. 514.) за уништење мухамеданства у Ц. Гори. Овде и нехотице морам да нагласим, како писац пропушта да каже, која је и где је та једна црковна кЊига на Цетињу; док на стр. 20. тачно иомиње о запису вл. Данила од 1715. на минеју у Москви, за покој душе својих родитеља. За то би овај навод пишчев требало провернти 1 , па тек онда узети год. 1707. за несумњиву. Ну не само што писац узима 1707. г. већ вели, да се том нриликом ранио само један Црногорац, Ровински пак, наводи да су Црногорци имали, у окршају с Турцима знатне губитке; а у Дупиљу (Црмница) да је пало 70 Црногораца с Вучетом Ђурашковићем (Черногориа; III, I, 514—515.).