Просветни гласник

158

ПАУКА И НАСТАВА

И цео органски лшвот одвојио се из једне нрвобитне основне пра-масе, протоплазме, и тек доцније одваја се виши органски живот жовотиња од биља, а после борбом и придагођиваљем одвајају се поједине биљне и животињске Форме од једне опште органске праФорме. И све првобитне најниже биљке јесу само целина, од које се још нису одво.јилипоједини делови и Форме : стабло, лишће, гране, цвет, илод и семе; биљка се умножава само одвајанвем појединих ћелија: тек с одвајањем цвета од листа и услед тога одвајањем даљих делова настају доцније, више Форме биљне. И у првобитиом животу нема органске разлике подова; половн се још нису одвојили од општег живота; мушко и женско нису се одвојили од првобитне целине живота; код најнижих биља и животиња расплођавање бива само одвајањем појединих делова индивидуе, који се развијају до засебиих индивидуа. Тек на вишим ступњима органског живота одвајају се полови, мушко и женско, и расплођавање не бива више пропадањем бића које рађа, него заједничким деловањем оба пола, и све веће одвајање мушког од женског карактерише све виши животињски живот као што се и разлика мушког и женског у области хуманог све више развија са све већом цивилизацијом, и то све веће одвајање нблова и разликовање њихово услед тога обухвата с телом све више и душу. И то одвајање полова од првобитне опште целине живота и одвајање једног од другог јесте основпи биолошки услов свега вишег живота, свега прогреса и цивилизације људске, јер буђењем полних аФеката супротност полова прва буди душу и с њом сав прогрес интелигенције; на супротности почива могућност Фамилије, која је ирви основ свега социјалног живота. Код нижих, првобитних животиња није још одвојена ни будноћа од спавања; душа ту још није потпуно пробуђена те се код њих исцрпе снага брзо н накнађује телесним одмором те им и не треба спавања, док са све вишим животом и време и стање будноће и спавања све се више одвајају и све потребнији постају. Тако се код најнижих ®орама живота још не одвајају лева и десна, предња и задња страна од једне округле целине, као што ни храна још пије одвојена од пића на том ступњу живота. (И човеку је млеко и храна и ниће у нрвом периоду његова одвојена живота). И код свих животиња, нижих и виших тек доцније одвајају се поједин органи за поједине разне Функције од првобитне целине живе.масе, а после се од нижих органа одвајају појединп виши, као лобања од кичме, и поједини чулни органи од једног првобитног општег. Тако у целој природи што је неко тело прво-

битније и по томе простије, ниже, оно је све више целина, све мање су му делови одвојени један од другог и ако их има сваки му је део све више целина за себе; тек потпуно одвајање појединих делова и Форама- од опште целине отвара сав виши живот и сав даљи прогрес. 2.) И човек првобитно није одвојен од целине природног живота, он је био једна целина са светом, те за њега тада још нема света; први период живота човечанства јесте потпуно нотонуће у нрироду, он је живео и животом природе као и дете у утроби животом матере своје, и догод је човек у том свом првом физичком стању живео с.амо животом осећаја, док је чулни свет само пасивно у себе прнмао, дотле је он био једна целина са светом, не разликујући себе од света и свет од себе. Тек са посматрањем човек све више одваја себе од света, све му се внше појављује један спољни свет, свет одвојен, засебан од њега, све више човек престаје бити једно с тим светом. II док биље и животиње оетају увек у стању рељеФа на великој архитектоници прпроде, дотле се човек одваја од зграде света као статуа, која све више добија унутрашњег, свог одвојеног живота од света, све више самосталности у кретању, и одвајајући се све више од природе и животиња, ослобођавајући се од општег спољњег притиска и пострека, коме је увек потчињен живот биља и животиња, човек све више ствара једап одвојен, унутрашњи слободан свет, област хуманог, крчећи све више одвојен, засебан пут кроз општи живот. II та сунротност човека н природе постала је главни основ свега људског прогреса ума, свести и све цивилизације. Тако и историја човека у првим мрачним временима живота његова није још одвојена од земљишта ; историја човека тада је још једно с историјом земље; тек доцније прогресом историја човека све се више одваја од земљиштај; буђењем свести, излазећи на светлост, човек све вишс одваја и ослобођава свој историски живот од онштег живота. И не само што се човек прогресом све више ослобођава од владе простора, све мање зависи од климе и локалности, него прогресом ума и историског разумевања човек се све више ослобођава и од врамена, од иритиска историје. 3.) На најпижим ступњима животињског живота, у почетку живота душа је потпуно везана с телом, стопљена с телесним животом у једну целину; телесни и душевни живот прелазе један у други и сва унутрашња кретања служе само телесном животу (дисање, варење, лучење); животињски је живот још хаос, из којега се још није одвојила душа као засебна потенца, те ни осе-