Просветни гласник
НАУКА И
НАСТАВА
159
ћања ни жеље јога нису одвојене од телеених #ункција и потреба. По томе код животиња, где душа још није одвојена од теда него потонула у телесни живот, душа се јавља само као нагон самоодржања; а пошто животињска душа, упућена само на телесио и неодвојена од њега, није одвојена. од огантег живота природе, то и живот природе пепосредније струји кроз душу животиње, чини с њом једну целину те животиња осећа и слути многе иромене општег стања и живота нрироде, које је човекова душа, одвојена од природе, и телесног живота, немоћна да осећа и да слути. И дете прво добија неку свест о спољном свету; после његово тело с удовима ступа у с.вет; оно себе тгознаје као извесно телесно биће с извесним именом, познаје се само као извесни објекат одвојен од спољњег света, али још не као ја, и најпосле се и његова дугаа одваја од телесног живота, оно одваја себе од тела и у свеети постаје ја; нз првобитног магловитог хаоса живота, у коме душа с телом чини једну целину, издвајају се све више разни правци и стране живота, чулна радња и кретања по сопственој вољи бивају све обилнија и многостранија; живот све више преноси на душу посао задовољавања телеспих потреба, душа све више добија свој одвојен унутрашњи смер; све се вшие одваја од тела и постаје све слободиија од њега и службе њему. Тако процес жпвота јесте у све већем одвајању душе од тела и прогрес душе од чистог осећања до радње ума јесте у све већем ослобођавању душе од свега спољњег; све већа свест није ништа друго него све оштрије одвајање себе од свега другога, спољњега. И прво и највише Фантазија, одвајајући се од телесних чулнпх функцнја и постајући све слободнија од њих, помаже и осталој души да се ослобођава од тела и владе његове. Тако све даљим прогресом душа човекова све више поетаје целина за себе, све више засебна област, одвојена и самостална од области живота, док животињска душа. осгаје само један део оиште душе, зависна од живота и не дижући се никад до одвојења, самосталне целине. Тако у истој мери у колико се човек одвајао од природе и ослобођавао од Њеног притиска и владе, у толико се и душа његова одвајала од тела и ослобођавала службе голом животу. Пошто је тако на првом ступњу свом душа сва у служби живота, неодвојена од тела, то је нагон живота, нагон самоодржања првобитна хаотичка целина од које се доцније, прогресом душе, одвајају њене поједине Форме и елементи. Ношто инстинкт још није одвојен од огпитег живота, то се индивидуална душа још није одвојила од њега као
самостална засебна моћ, него је потпуно у служби општег живота и сасвим предана притиску природе: инстинкт је воља прошлости, воља целог рода; ипдивидуална воља тек се доцније одваја од њега, ио томе инстинкат иознаје само једну једину могућност, један једини мотив — одржање живота, те животиња нема да бира један између разних могућних путева и мотива; она се увек покорава једном једином мотиву и иде једним јединим путем — путем живота по томе код животиње још није одвојено треба од мора; све што она ради и како ради она то и тако мора да ради, док је код човека на треба, одвојено од мора, основано све етичко и хумано. Тек доцније се индивидуална воља иолако одваја и ослобођава од воље рода, од инстинкта настајањем све више могућности и мотива и њиховим узајамним деловањем и борбом. II чула првобитно нису одвојена од инстинкта; првобитна Функција њихова јесте служба инстинкту, животу, као што нижа чула, мирис и укус, чувају живот бранећи да ништа не уђе у канал храњења што би могло бити гакодљиво за опстаиак живота и опажајући непријатеља и пљачку, тако и виша чула вцд и слух првобитно нису одвојена од инстинкта него само служе животу опажајући пљачку или непријатеља. И док се првобитна нижа чула, такнуће, укус и мирис више мање никад не одвајају од инстинкта, дотле виша чула одвајајући се поступно од инстинкта и ослобођавајући се тиме од службе животу, добијају све виши значај службе интелигенцији. А одвајање вида и слуха од инстинкта омогућено је тим што боје и тонови узбуђују Финије осећаје него што су надражаји на органе нижих чула који својом јачином делују на нроцесе за које је везан оистанак живота; надражаји светлости и звука много слаби.је делују на тело од надражаја спољних на органе нижих чула те вид и слух, ослобођени више од спољњег притиска него нижа чула, лакше се одвајају од живота п ослобођавају до више службе интелигенцији. Као и воља и чула тако се и осећање тек доцније поступно одваја од инстинкта и добија слободнија кретања. Тако је инстинкат првобитна хаотичка целина у којој су помешани и нераздвојени сви елементи душини, који се доцније поступно одвајају од њега и један од другога. 4.) Тек ношто се осећање одвојило од живота, одвајају се поступно од њега друге Форме душине, које су првобитно с осећањем чиниле једну нераздвојиу целину. У почетку сва се сензација састоји само из задовољства и бола, који су ирвобитно спојени с објектом, који их изазива, у једну цедину, те је у задовољству и болу првобитно и само бпће