Просветни гласник

160

НАУКЛ II

НАСТАВА

ствари; додније се одвајају задовољство и бод од онога што их изазива, и од осећања се одваја опажање. И лепо, добро и истина налазе се првобитно нераздвојени у тамиој области осећања и тек се поступно одвајају од њега; као депо и добро тако и сазнање потиче из примитивног разликовања пријатног од непријатног, те је и почетак сваког сазнања само осећање. Па и воља се тек доцније све више одваја од осећања као и свест која је усдовљена способношћу осећања, као што је и осетљивост у опвхте условљења одвајањем од земље. Тако је осећање заједнички корен свега душевнога живота, заједничка целина од које се поступно одвајају опажање, мишљење, свест. И сва чула одвајају се поступно од једног првобитног пра-чула, које је у општему и неодређеном осећању живота, осећању делог стања организма и коме је орган кожа. Пипање је заједнички општи оснок, од којега се одвајају остала четири специјална чула и једно од другога, као што на нижим ступњима животињског живота, нарочито у водених животиња укус и мирис још нису одвојени један од другог, него оба чипе једну нераздвојну целину. Тек доцније настаје одвајање и ослобођавање доцнијих виших елемената душе од везаности за основније, општије. Првобитно свет духа није одвојен од чулног света ствари; изрази за спољне појаве исти су и за духовна стања и радње, И прво Фантазија, и у томе јој је битни карактер, одваја је и одвезује од чулне стварности, пошто, слободна и одрешена од ње, ствара слике независно од ње, слике којима. не одговарају чулне ствари и тиме помаже и мишљење да се одвоји од ствари, да се ослободи од везаности за чулну стварност. Ирвобитно се мисли самим стварима, непосредним сликама њиховим. Првобитно мишљење и ствари, мишљење и биће, чине једну нераздвојну целину; тек ноступно најоиштије Форме мишљења и израза одвајале су се од непосредне везе са стварима, постајале све независније од њих и но томе све апстракције, и тек с тим одвајањем мишљења од ствари настаје могућност субјективности, кад дух одваја себе од посматраног предмета п кад себе самог ставља себи као објекат. До тога високог, позног ступња душе диже се само човек. Животиње се никад не одвајају од природе те се никад и не дижу до ступња субјективности. Тако првобитно и мишљење и говор нису одвојени једно од другог; свако мишл.ење било је уједно и жнв разговор. Пошто првобитно човек није одвојен од природе, душа није одвојена од општег живота, пошто

се човек још није дигао до субјекта, то се на том ступњу егоизам још није одвојио од опште душе; тада има само инстикта самодржања, а то још није егоизам; по томе код животиња и код детета у првом периоду живота егоизам се још не издваја из опште целине душине, него тек доцније на вишем ступњу, пошто егоизам претпоставља реФлексију, рачун, разум, чега може бити тек онда, кад индивидуа одвоји себе, своје ја, од свега спољњег и себи самој постане центар око којега се све друго, спољашње, више мање окреће, смер, коме је све друго, спољње средство. И онако исто као што су се од првобитног прачула одвојила поступно друга специјална чула, тако је и егоизам, одвојен од опште душе, пра-емоција, од које се доцније одвајају остале сиецијалне емоције; љубав према себи и мржња према свему противноме с.еби јесу заједничкп корен из којега се издвајају све остале доцније, више, Финије, Форме љубави и мржње: од мржње презирање, од љубави поштовање, од бриге и бола жалост, од жалости туга итд. Са одвајањем свести од несвети све се више одваја дух од Д5 7 ше; област духа постаје све независнија од душе и њеног живота, од чулне стварности, од осећања и од воље. 5.). И први основ свега прогреса духа јесте одвајање појединога из првобитне опште целине, У свом првобитном физичком стању, живећи само чулним, пасивним животом, само осећајући, човек је једна, неодвојена целина са сиољним светом и по томе не разликује себе од природе ни природу од себе; природа и човек јесу једно; отуда првобитнн појам да су осећаји, које неки спољни предмет у човеку узбуђује, непосредно особине самог тог предмета; отуд суб.јективно тада још ннје одвојено од објективног света ; нити се одваја човек од земље и њеног живота ни земља од неба са његовим боговима; отуд се првобитно не одваја ни људско и божанско од животињског; отуд првобитни ум не дижући се до појма извесног сталног реда у појавима не може појимати и неред, и по томе још не одваја природно од неприродног. Тек доцније кад човек престане само осећати, кад се од осећања одвоји слободно посматрање, одваја се и дух од спољњег света, отвара се унутрашњи свет ирема спољњем свету, према природи; све дотле човек је, не одвајајући се од природе, гледао себе у природи и њу оживљавао и одушевљавао својим сликама и мислима; кад је посматрањем одвојио себе од природе п увидео да су све те слике и мисли само производи његова духа, тада је он почео појимати природу као нешто туђе себи, нешто одвојено од себе, непознато, и тада настаје одвајање субјектив-