Просветни гласник

НЛУКА II НАСФАВА

161

ног, унутрашњег од сиољњег, објектнвног, човек стаје као субјекат према природи као објекту. Тако ирвобнтно мишљење није одвојено од објекта, од бића, од ствари; ирестава је још једна цедииа с објектом, од којега се она тек доцннје одваја; тако је и грчка ФилосоФија до Сократа бида неносредно потонуће мишљења у спољни, природни објекат и чинидо је с њим једну целину ; тек соФисте почињу одвајати мишљење, субјективно од објективног, спољњег, н дижу дух чопекои као одвојено, самосгално од света објективног; тако је субјектнвност један од најдоцнијих ресултата прогреса духа. Пошто је акцијом духа свога човек се одвојио од природе, ирва реакцпја духа на природу, према тежини њених сиољних утисака, била је стварање језика. Ослобођавајући се те теретне масе спољних утисака и налазећи се ирема шареној множини нојава и ствари у спољњем свету, дух је почео означавати етвари дајући им имена и тако се почео умети налазити међу њима и исцољавајући се говором, говор је ностао дело ослобођавања, олакшавања од епољњег притиска. „Говор ту делује као н излив суза". И означавајући ствари речпма ирвобитни ум не одваја реч од ствари, име од именованог објекта; у речи је било само биће ствари; реч н сгвар чиниле су једну целину. Бај^ње речима је рудименат тог иримитииног нојимања. Не одвајући особину од објекта као боју од обојеног предмета, примитивни дух нема речн за одвојене особине а још мање речи за израз особине у опште, апстрактне речи; све су речи тада саме ствари. По томе нрвобитно иојимање још не одваја снагу и живот од материје и материјалних делова; првобитном уму снага и материја, тело, чине једну целину ; у античко доба прво Емпедокло одваја снагу од материје а у модерно доба тек од Декарта настаје одвајање појма снаге од појма материје. И у религији на првом стунњу њеном у Фетишизму, оиа натприродна моћ, дух, коме се одаје култ, још није одвојен од објекта, од појава, од ствари; апстракиија на том ступњу духа још није толико снажна да појми дух слободан од чулног објекта и појава. Тек доцније, радњом антропоморфизма, почео је ум поступно одвајати богове од појава у којима се појимало да је њихова радња; дуси и богови првобитно, у Фетишизму, појимани ру као идентични с објектом и појавом; тек доцније у политеизму они су антропоморФно замишљани, да су они унутра у појавама, да су они нешто засебно, самостадно, одвојено од појава и објекта ; море је прво појимало само као дух као сила па се тек доцније појнмано да њим влада дух који је у њему; Зевс чебо и Зевс бог првобитно су били спојени у иреставп Грка; 111 'освктни гјасиик 1897 г.

тек доцније Зевс је од оца неба постао отац у небу; тек доцније одваја се дух као засебно божанство од предмета који он оживљава и одушевљава и даљим процесом религије бог се све више одваја од света. Не одвајајући дух, божанство од чудног објекта, првобитно појимање не одваја ни душу од теда; душа с телом чнни једну цедину. Пз тог појма потеклоје религиозно поштовање животнња које једу људске лешине; онјеједан од оспова канибализма веровањем да ће се једењем човека примити и његове оддичне особине; из њега је потекдо веровање у реднквпје, ношто душа није одвојена од материјалних делова тела и да сваки део теда п свака ствар с којом је обожавани додазио у додир има по нешто од његове душе; отуд и веровадве да душа остаје на свагда онде где јој је и тедо погребено. И као што се у ироцесу религије божанство доцније одваја од чудног појава и једном одвојено од њега прво је замишљано да је у њему, тако и пошто је аистракција одвојила душу одтела, она је, одвојена од теда, прво замишљана као неко материјално бнће које станује у телу, као особити, одвојени телесни предмет у телу и тек доцније прогресом ума душа се све више одваја и чисти од свега телесног, материјалног. У грчкој фидософији одвајане духа од тела настаје тек код Анаксагора а у модерно доба нрво Декарт одваја дух од тела, одвајајући психологију од механике и уводећи тнме дуализам и сииритуализам у ФидосоФију. Не одвајајући још душу од теда првобитни ум не одваја радњу разума од чулних опажања, не одваја свет духа од чудног света стварности, не одваја унутрашње од снољњег, сопствено од туђег, оно што припада духу од оног што му не -ррипада, мишљење од бића. У грчкој фидософији то одвајање унутрашњег, духовног, оног што треба да буде из првобитног јединства са снољнпм, стварним, настаје тек од Сократа, који ствара, тиме супротност, расцеп између унутрашњег и спољњег. Тако исто ум тек доцније одваја оно што је промењиво, усдовљено, редативно, од онога што је стадно, ненромењиво, неусдовљено, апсолутно и то одвајање релативног од ацсодутног јесте гдавна раздика нзмеђу модерне философијс и античке у којој су аисолутно н редативно још чиниди једно нераз-' двојено јединство; тек доцније из цедине појма кретања одвајају се појмови простора и времена, као што тек доцније ум одваја појам жлвог од појма мртвог, који су првобитно неодвојени у свестн. И само човек прогресом ума свога одваја оно игго треба да буде од онога што мора да буде и на том одвајању основана је пе само једна од гдавнпх 21