Просветни гласник

НАУКА II НАСТАВА

239

Н А У К Д И

ПЕДАГОШКА ХОДЕГЕТИКА, (Свршетак) 7. б) Начин угледања и подражавања. Угледање на понашање, изражавање и рад других људи може се сматрати као природна нанлоност. Може се узети, да иодЈзажавање произлази из социјалнога нагона, који се у овом облику јавља већ првих година живота људскога. Угледање и подражавање, т. ј. иосматрање израза и покрета других људи и следовање њиховоме раду и нонашању бива често и у доцнијем животу; то чини нарочито женски пол у погледу на ношњу и понашање; али тако раде и многи књижевници и уметници, па и читави народи имитују друге народе и позајмљују од њих неке државне и друштвене установе и уређења, саобраћајна средства, научне мисли, уметничке идеје, индустријске вештине, па и веру и обичаје , начин ношње и начин прославе, гозбе и т. д. С тога треба ову наклоност за имитовање корисно употребити и при васпитавању. Објективна страна овога поступка находи се у гледању, слушању и примању онога, што се допада и што се нађе као добро, правилно и корисно у раду најближе околине или друштвене средине; то су иримери за углед или узор, и ако у њима има нешто савршено, онда они могу послужити као идеали и за доцнији живот. Ово важи на првом месту за морални живот, а после и за све радове и вежбања, н. пр. за домаће радове, занате, уметности, па и за учење матерњега језика и туђих језика, кад их употребљавамо у говору или при писању. Ми примамо на тај начин чак и туђе мисли, јер то је лакше, него самостално мишљење. — А субјективна странаовогапоступкамења се нарочито према годинама живота. Друкчији су угледи за подражавање код деце, а друкчији код одраслих људи. Дете не иде за оним, што је далеко и високо, него за оним, што је близу и што одмах даје задовољство, и то пре свега чулну угодност. Човек подражава редовно ономе, што му се доиада, и што он налази, да је лепо или корисно.

Н А С Т А В А

То је више субјективно допадање, које влада код деце, и више код женокога пола, него код мушкога. Али при васпитавању треба да претеже објективно допадање, као што је то н. пр. код моралних и естетичких односа. Према томе, угледање и подражавање морају се при васпитавању ограничити, јер сувишно имитовање смета развијању самосталности у раду; у самој имитацији нема довољно саморадње, нема оригиналности. Ну још је важније, да се избегавају рђави иримери, јер васпитаник и њима следује, нешто из незнања, а нешто због тренутнога задовољства, при чему заборавља на рђаве последице таквога поступка (тако се развијају за рана неке опасне страсти код школске омладине). Бар за првих десет година не би васпитаник смео имати пред собом рђавих примера, да би се за то време укоренили добри угледи; па после тога, и ако би он видео и чуо нешто ружно, оно ће му бити одвратно, јер јаче ће бити пређашње навике на оно што је добро, него нови рђави примери. Ако би васпитаник случајно опазио нешто, што је рђаво или ружно, онда васпитач треба одмах да то угуши у његовој свести, а нарочито не треба да допусти, да се тако што понавља и да се у духу васпитаника појача до буђења таквог осећања, из кога би произишла тежња за подражавањем таквога рада. Тако н. пр. кад дете случајно види пијана човека, треба га спречити у даљем посматрању, и треба му то стање представити као слабост или болест, због чега таквога човека треба сажаљавати, а не подсмевати му се, нити му следовати у том. У домаћем животу има много сличних примера, као у неправилном говору, у ружним изразима, у неискрености према другим људима ван куће, у неслагању и свађању старијих чланова породице и т. д. При учењу вештина имитација]е донекле потребна; то се сматра каопрви ступањ вежбања, где ученици најпре добро посматрају сваки моменат рада вештих људи, па онда покушавају, да и сами раде тако исто ; при том се употребљава деиктични облик пре-