Просветни гласник

240

НАУЕА И 11АСТАВА

давања (облик показивања). При имитовању ради и свест , али ту нема дужега самосталнога размишљања, па за то се брже прелази на сам рад. Онај, који подражава нешто, нема увек разлога за то, него брани свој поступак аукторитетом иојединих лица, или се позива на образоване народе и т. д. Кад-кад се дешава, да се цело друштво иоведе за мислима или поступцима једнога члана тога друштва, које он побуђује на рад својом већом активношћу, или својом самосталношћу, и кад он почне да говори о једномдогађају, жалосном или радосном, онда се подуже говори у друштву само о том догађају, и сви чланови имају једнаке мисли и слично расположење при том. Тако и деца највише вичу и најнесташнија су онда, кад гости говоре у њиховој кући (као што и птице у кавезу више певају, кад људи говоре живо у њиховој близини). На послетку, угледање појединих ученика на своје другове, који су од њих бољи, може бити врло корисно за њихов напредак; а то се често дешава, да се ученици радије и лакше угледају један на другога, него на своте наставнике, јер они су ближи један другоме, како по осећању и мишљењу, тако и по снази и хотењу, те се они међу собом могу лакше споразумевати. 8. 1!) Начин прилагођивања и навикавања. Угледање и подражавање бивају обично лако, јер ту се редовно следује ономе, што је пријатно. Али ирилагођивање и навикавање бивају теже, јер овде се мора радити, и то често и оно што је тешко и за то непријатно. То се постизава пре у већем друштву, него у малом (отуд претежност школскога васпитања према домаћем), брже у млађим годинама — због веће примљивости и прилагодљивости, и лакше онда, кад влада љубав између васпитача и васпита* ника, и кад има интересности у њиховом заједничком раду. Објективна страна овога поступка захтева, да се васпитаник прилагођује домаћем и школском поретку и обичају, навикама и наравима, законима и прописима, црквеним обредима, васпитачевим наредбама, дружинским и друштвеним правилима (н. пр. пра,вилима учтивости), правилима, по којима се иешто ради, и у опште свему

што је добро и истинито, лепо и корисно. Негде то бива лакше, а негде теже. — А субјективна страна овога начина налази се у овом: сваки је васпитаник у погледу на прилагођивање и навикавање друкчији, па и у истој породици има разлике међу децом (међу браћом и међу сестрама). Мало дете, које је здраво, снажно и несташно, не прилагођује се лако прописима домаћега реда; а нежно и осетљиво, мирно и слабуњаво дете пре ће се прилагодити, јер оно нема довољно снаге, да се противи, нити да се одупре наваљивању са стране. Код онога првога детета употребљавамо и принудна средства, али опет блага, јер морамо да штедимо његову индивидуалност, и морамо имати на уму његов узраст; а код овога другога нису потребна таква средства, и овде морамо још више пазити на индивидуалне особине. Мушко дете више се противи и одупире нашим наредбама, него женско, тако да се неки пут може лакше изићи на крај с неколико женске деце, него с једним мушким дететом. Ну има и по неко женско дете, које у том ногледу показује већу отпорну снагу. По неко дете отимље се од нас, а изузетно нађе се и неко дете, које је управо неирилагодљиво, или, како се обично каже, неиослушно, тврдоглаво и ћудљиво. То зависи дакле од индивидуалних особина, које се разликују нарочито по темпераментима, и које се мењају с годинама живота, као н. пр. номадски дух у неких дечака и младића, који радо тумарају и странствују, или дивл^ачке наклоности неких дечака, који муче животиње, кваре и руше разне ствари, злостављају своје другове и т. д. Најпосле, у субјективну страну овога поступка долазе и иоверљиви односи, симпатија и љубав, и духовно сродство једномисленика — ученика и учитеља и т. д. Границе ирилагодљивости постављају појам характера и начело саморадње. А ресултат васпитнога прилагођивања треба да буду укорењене моралне навике, које допуштају и механички рад у том- правцу, без нарочитога размишљања. Али треба много времена, док се дође до тога, да се навике више не мењају, те да оне, дакле, произведу другу ирироду, и да буду тако моћне, као што су урођене силе. — Ну кад би се у току васпитавања, услед других неких утицаја, укорениле неке ружне или рђаве