Просветни гласник

ОЦЕНЕ И

прикази

Књига се опа већ од неколико година употреб.вава као званично одобрени уџбеник у настави српскога језика за први разред средњих школа, а дошла је место сраске граматике Ст. Новаковића, која је, без сумње, могла издржати стручну критику. Што је она инак изатнла из школе, није, дакле, могао битп други раздог осим педагошки. Књизи г. Стојановића признато је, да је удешена и педагошки, и да је зато боља од своје претходниде. И Фактички, г. писац се старао — о томе не може бити сумње — да изнесе граматичко градиво, које се наставним програмом тражи за ученике овога разреда, како одговара духу саме науке. Ну, у исто време, хтео је и да покаже наставнику пут, којим треба да иде у настави, па да се не огреши ни о педагошке захтеве. Да је ово моје мишљењс иравилно, потврдиће ова Факта: прво, г. писац одступа у излагању градива од реда, којим би се ишло, кад се не би обзирали на педагошка правила и законе. Он на пр. говорп у почетку, после помена гласова и слова, о подели речи на врсте, о простнм и сложеним, променљпвим и нероменљивим речима, па онда о основи, наставцима за облик и знацима за читање, које се овде — узгред- речено и не наводе сви — па тек онда мало пространије о гласовима и словима. Он не би говорио на стр. 24. да се заменице деле на личне или именичке и придевне, на личне разрадио, а придевне оставио да говори о њима на стр. 54., ношто је већ говорпо о глаголима, њиховој поделн и облицима, о реченици, о придевима и о бројевима. Исто тако писац не би, на стр. 46., говорио о реченицп, подмету и прироку у опште, па тек, па стр. 58. о именском прироку и спони, а на стр. 63. о разграњавању реченица, додацима нодмету, прироку и додацима додатака и о сложеној реченици, пошто је, дакле, између именског прнрока, стр. 60., п разграњавања реченице, стр. 68., уметнуо: прилоге, предлоге, свезе и усклике. Сваки филолог , па и г. писац, признаће. да стручно филолошко гледпште не допушта овакав ред излагања, те би га сваки од њих и осудио, можда као мешање појмова а без оправданог разлога. Основни је принцип сваке науке, да се поједира Факта излажу у вези, почињући од извесних елементарних појмова, па да се тако иде даље. У граматици би био, према томе, овај ред : појам граматпке и говора (као што је и у г. писца) па ондагласови, слова, слогови, речи, реченице. Друга тачка која ме утврђује у напред исказаном мишљењу односно намере пишчеве јесте ово: што на свакој страни испод текста стоје ситним

словима задаци, које треба ученици да решавају, и да се тиме што боље извеџбају у савлађивању граматичких правила. Тако већ на првој страни стоји задатак : нааиши двадесет сложених речи. На 5. стр. нма задатак, да се наиишу по две речи за сваки дуг и по две за сваки кратак самогласник, итд. итд. На стр. 66. до 71. има множина задатака под именом веџбања, а од 71.—76. стр. означени су задаци, који треба да се дају у школи, дакле, школски задаци. Нанослетку, поред овога, има на појединим странама готових питања (стр. 3, 7, 14, 22, 23, 27, птд.) која треба да даје наставник ученицима ради контроле, да ли су запамгили пређенп материјал и ради утврђивања истога. Но себи се разуме, да ова иитања могу и ученицн један другом задавати, а може чак и сваки ученик самом себи (ако хоће). Све ове споменуте ствари дају ми оправданог повода мислити, да је г. писац, водећи рачуна о педагошким захтевима, који се стављају једном уџбенику, хтео да удеси ручну књигу и за наставника и за ученике, па да настава буде што боља. Намера је ова веома похвална, али јабаш уовоме и налазим прву ману ове школске књиге. У опште је погрешно такво писање школских књига, којима се постављају разни циљеви, јер се често ни један не постиже потпуно, пошто оно, што је намењено наставнику, није за ученике, и обратно, што је за ученике, не може послужити као ручна књига наставницима. Немци, а и други народи, давно и давно су то увидели, и пишу махом ручне књиге одвојено за наставнике а одвојено за ученике, па би тако требало и ми да отпочнемо. Методичке напомене (веџбања, питања и задацн) у овој књизи намењене су на првом месту наставницима, без којих ученици не би ни главе осврнули на њих. За њих су, дакле, ово са свим излишне ствари, те их не би требало ни уносити у њихову ручну књигу. А ако је нотребно, да се ученици и у оним стварима веџбају, и ако се претпоставља да наставници не би умели онакве задатке и веџбања давати, онда је требало удесити засебну ручну књигу за наставнике, у којој би се далеко онширнпје изложила методичка упутства за предавање срнске граматике. Уџбеник би за ученике био мањи него сад, а ручна књига за наставнике била би неколико пута већа од ове сада заједничке; а то би тек било педатошки. Што се пак лично мене тиче, ја налазим, да су многа она веџбања и задаци у књизи и погреш-