Просветни гласник

ОДЕНЕ И

ПГИКАЗИ

351

на, те недагошки неоправдана, на пр. она на стр. 10. и 11. где су неке особне именице наиисане малим а заједничке великим иочетнпм словом. Што правитп памерно погрешке, па их после памерно исправљати? Педагошки је, да наставник у опште у сваком раду спречава погрешке, да их не допустн, а кад већ наступе, да их онда одмах исправља. Утврђивање доброг у душу ученика треба да буде на добром и правилном, а никад и никако на оном, што је рђаво и неправилно. Незгодни су и они задаци, на стр. 17. где се вели: наиигии све падеже у оба броја од именица: Миленко, Бојо.... Радивоје, Павле.... Ово је категорички захтев, који ће већина ученика и испунити, јер. пошто знају наставке, само ће их додати овим особним именицама, п ако оне у ствари немају множине. Ово ће се дешавати у много случајева, кад се ради иисмено, као што г. писац препоручује. Пе помаже ту ништа, што ће ученици, кад наставник опази погрешку, рећи да особне именице немају множине. Ученик је провео време узалуд, трошио је снагу ни у шта а све кривицом наставника или боље, кривицом овога уџбеника. Усмено је оправдано дати кадкад ионеко питање и у смислу ових задатака, које ће их изненадити (ако су бољи ученици), и којим ће се пробатињихова поузданост у знању. На пр. ученик казује преко реда падеже неке особне пменице, и наставник тек после 3. или 4. пад. јед. тражи да му се каже 3. 2. и 7. п. мн. од исте именице. Понеки, особито слабији, превари се, дода именици наставак дотичног падежа множине и — погреши; други га сад исправи одмах и на томе се сврши. Време се овим не губи, ученик се међутим упућује, да добро промисли пре него што хоће да каже. Ово је добро, на и то не треба често употребљавати, јер се ученицима чини, да се наставник шали, а то не- сме бити у овако озбпљннм стварима. А кад ученици номисле, да се у томе наставник хоће можда да шали, онда хоће и онп у другпм задатцима, као што су они на стр. 47. где су изостављени подмети у реченпцама, па се тражи да их ученици допишу (опет нисање!). Ово знам и пз искуства, ма да ја нисам тражио да моји ученици иишу, као што г. пнсац својим методичким напоменама препоручује. Деца попуњавају ове недовршене реченице и усмено овако: добошар управља општином, иои је ловио зеца, итд. Она овим и не мисле на учење граматике, већ им је више до шале, па за то и траже речи, које дају целој реченици бесмислен смнсао, само да би се насмејали, а то не сме да буде. Овде баш ови педагошки обзири дрооветни гдаснив 1897 г.

дају повода томе, и ја сам зато с педагошког гледишта противан овим задацима. Што сам рекао за задатке на стр. 10. и 11. то исто вреди и за оне на стр. 48. где су погрешно написане реченице, разуме се намерно, као на пр,: настао је тишина; сунце залазим; бело стадо блеје; овај човек знају све, итд. Тако је исто и са задацима на стр. 50. и 52. где има оваквих намерно, неправилно написаних реченица: отац твој и браћа твоја дођосте к мени; дете и маче су се играла: јарка сунце седа; висок јунак, танка у нојасу, птд. Овакве задатке давати ученицима првог разреда средњих школа (а нису ни за први разред основ. школе) грех је, чини ми се, и са другог једног гледишта, и то је: што се овим омаловажава интелектуална развијеност ученика, на којој је доста већ урадила и основна школа за четири године. Претноставка је, да овакве погрешке неће учинити нн један ученик, који је дошао у гимназију, јер кад би и такве погрешке чинио, извесно је, да не би био пуштен у њу. Овим се уџбеником то не претпоставља, него се тражи, да сеина то троши драгоцено време, које би се иначе имало унотребити на много прече и корисније ствари у настави из српскога језика. Овакав рад утиче на ученике, дацелу наставу из срнскога језика сматрају мање више као ствар неозбиљну, и то је врло штетно. Да пређем сад на критику распореда, како је материјал изложен у овој књизи. Велика је жртва, кад писац из педагошких обзира напусти ред излагања научне грађе, како иначе стручно гледнште — овде Филолошке науке — не би допустило (а мало чудно опет кад то недагог не одобрава). То треба признати, па ипак ја то овде, у овом случају, не могу одобрити, јер то не допушта научна педагогика, која осуђује обрађивање материјала ма из кога наставног предмета по методи т. з. концентричнпх кругова. Док међутим они су овде били једино меродавни ири изради овога уџбеника. Овде се методом концентричних кругова обухвата укунно граматичко градиво, па се прелазе поједине партије краће, и онда после опширнпје; она се често ограничи, да само спомене ношто, што ће се доцније учити, па онда опет иде даље. На тај начин наставник не може рећи, да је готов са извесним граматичким градивом, на. коме се с ученицима ма колико задржао, јер увек остаје по нешто, да доцније обради и допуни. Ученицп прелазе, управо ирелећу, од једне ствари на другу, као што чела лети од цветка до цветка, и нагомилавају у свести масу речи, које остају, док се не забораве, 46