Просветни гласник

ПРЕГЛЕД ШК0.1СКИХ ДИСТОВА

355

је у Римљана, у то доба, било народне поезије и да није Моизен у праву кад тврди да је италијанско племе лишено дара за поезију. Модестов је још раније у својим „Лекцијама из историје римске литературе" тврдио, да је „у Римљана било свих елемената потребних за стварање народнога епоса и да би било врло чудно, кад такав јуначан народ, као што су Римљани, народ од колевке привикнут на јуначка дела, народ одважан, предузимљив, енергпчан, кад такав народ, велим, не би могао створити у песмама споменик својих великих дела." Ако се, по Кокију, главно језгро за епску формацију увек готово ствара из успомена и великим војним предузећима, онда нпједан народ не изгледа да је способнији од римскога да прими и усвоји такве врсте поезију. То је мисао, од које Модестов не може да се ослободи кад разматра ово питање. И има право. ,,У ирозорје новога доба налазимо еиопеју француску, шпанску и руску, која претходи историјском животу ова трп велика народа, а на земљишту Ирске, Бретање, и Србнје видимо како цвета епска несма, као иоследњи траг некадањега им слободнога живота. Да не прибегавамо у многим одношајима тако сјајној паралели између Индије, Ирана и Грчке, јуначка се кажа и у Германији јавл.а као производ или одјек велпких политичких преврата, који су јако потресли огромну моћ феудала и поставили основицу за нову н плоднију иеторијску еиоху. Зар је после тога вероватно, да једино у Риму велики социјалпи превратп у којима се учврстило политичко јединство народно, и велики ратови, у којима се прекалио карактер народа, који је постао способан за светску владавину, не распламте народно уображење, и да их никаква успомена не иреувелича и не преда у иричама иотомству да им се диви?" И поставивши, као и Кокија, питање, који је од два елемента за стварање народног еноса недостојао Риму, наслеђе великих историјских предања, или индивидуални геније иеснички који је био у стању дати им израза., одговора на њ: „ако му се одрече сјај богатих предања, долази се у опреку са историјом; оснори ли му се иесничка генијалност, цела општа литература је увек готова потсетити нас, да муза, заштитница поезије, уклонивши се с Олимпа, није ниједан други народ надарила тако богато обиљем својих бесмртних дарова! — Ови закључци, до којих се долази а рпоп, могу се потврдити и подацима црпевим из исторнје римске литературе. До нас су дошла извешћа о иесмама које су се певале за столом и у којима су се опевале врлине предака. По речпма Валерија Максима, да су се ове иесме певале ради тога, да би се омладини у њима изнели примери за угледање, излази да је карактер ових песама био, не лпрски, као што се тврдило, него епски. У њима се чувало песничко предање, час пуније, час сиромашније, које је иослужило раширујући се као градиво за веће епске песме. У ред таквих поема долазила је као најобрађенија и песма о Корионалу, о коме се том песмом помен очувао до времена у које су радили писци анала, који су се њиме послужилн као извором. И ако у Римљаиа није било епопеја, као што су Омирове, ипак нема сумње, да је у њих било елемената нотребних за њихово стварање, као што нам показује кажа о Кориолану. Као потврда овоме тврђењу може послужити и то, што се литерарна епска поезија брзо развијала у Римљана

и шго се управо њоме и почиње код њих литерарна радња, чнм су се Рнмљани упознали са обрасцима грчке литературе. Језик, стих и стил првих већих епских песама морао је раније већ бити израђен у тим краћим епским песмама. „Умење писати епске песме не задобија се за дан" — то је истина, којом се потврђује истинитост закључка, да су Римљани у најстарије доба имали епских песама. Није од оволпке научае вредности, али заслужује опет пажњу и чланак Учење о иериоду у руском језику и методом којом је рађен и својом нрактичном применом у настави. Позната је ствар, како су нејасни нојмовн о периоду, његовој нрнроди и особинама, по којима се разликује од разгранате илн сложене реченице. За то га нрепорузујемо пажњи напшх наставника, који предају спнтаксу или стилистику. У „библиографнји" поред осталих оцена нас може нз ближе тицати оцена Н. Јастребова о делу „0 риуоЈи 81оуапи", у коме ,1)г. К Ш(1ег1е, нриват-доцент нрашког университета расправља нитање о постанку Словена и иокушава решити га на основу података антронолошкпх, културнихи језиковннх. Оцена је по пнсца врло новољна, а књига се пропоручује свима којн се овим питањем изближе интересују. Како је у нас мало дела ове врсте, било би врло корпсно, кад би се нревела и на наш језик. У одељку „Сувремени летопис" има норед података о стању универзитета нетроградског н московског у годипи 1896-ој. и три некролога посвећена Н. Г. Хите-у II. Г. Лебеђинцеву и И. И. Молишевском. А у одел,ку за класичку филологију, осимзавршетка чланка „Марцијал о својим песмама", има и чланак Соколова „Из области старе историје." II. Априлска је књига још богатија чланцима, чија садржина заслужује, да се на њих скрене пажња наших наставника. Међу њима ирво место заузима чланак Ал. Н. Веселовскога ЈЕаски ионављања као хронологики моменат и занимљивошћу садржине, н дубином н пространошћу ерудиције, и новином методе, којом нисац испитује, истражује и утврђује законе нојавама из области ноетике. Једним ранијим својнм чланком „Из историјске поетике" Алек. Веселовски је указао нов пут, којим ваља иристуиитн испитивању закона који управљају појавама у поетици, а за њим је дошао чланак „Из историје еиитета", у којем је изнео резултате својега испитивања но овој новој, историјској методи. Чланак, који је штамнао у овој књизи „Журнал Мин. Нар. Нросв^шшл" трећи је на реду, а прсдмет су му епска понављања, за чпје разнолике облике има у народној поезији дивних примера. Писац се у овом чланку нарочито зауставио на оној врсти понављања, за коју имамо леи нрвмер у песми „Урош и Мрњавчевићи", где чауши дословно понављају дату им зановест неколико иута. Да ову појаву објасни, писац улази дубоко у историју народног песништва разних народа, старајући се да је објасни менама, кроз који је пролазило у свом развићу. То га доводи до закључка, да се ова понављања могу објаснити најпоузданије начинима, на које су се, у разна времена, певале и стварале народне песме. А тих је начина било више. На прво место певање у хору, праћено музиком и игром, за тим долази наизменично певање два хора, који су прихватали песму један од другог. Обредие песме су се певале на један