Просветни гласник

354

преглед шкодских .1истова

чака и најпосле толико, да се добијају све кривине на обалама кад се сједине. Кад се нацртају делови света, прелази се на острва, почињући Енглеском, а завршујући Новом Холандијом." За Агреном су пристали многи видни педагози, јер су држали да је његова метода напредак у географској настави. Овај ое метод, као што се види, из горњег исписа, састоји у цртању карата, који се изводи на овај начин : учитељ црта на табли карту неке стране, а ученици једновремено са њим прецртавају то на својим листићима који се затим прибирају и поправљају. Кад се сврши са иоправком, учитељ захтева од ученика да цртају ту карту на памет. Четири су начина, по којима се црта: 1) карта се црта руком без ломоћи мреже од степена илп каквих помоћних лииија; 2) или се црта помоћу нормалних линија ; 3) или на основу праволииијских фигура, или 4) на мреже од степена, а помоћу тачака, које се стављају на њој. Од ових је најраспрострањенији први, ређи је трећи, још ређи четврти, а други се готово и не уиотребљава. По пишчеву мишљењу први начин није за препоруку, јер је, према другима, најтежи и за учитеља и за ученике, а и цртежи исиадају врло неправилно, Пошто је у дугогодишњој пракси радио по сва четири начина, писац је дошао до уверења, да је последви метод најбољи, само ако учитељ не губи из вида, да ученике, пре него што отпочну цртати, саветује и гони да добро уоче, како се степени умањавају, што се више удаљују од екватора ка полусима. А ради тога их треба научити да знају ириближну величину степена са величином на екватору. Овај конструктивни метод није огапте усвојен. Међу педагозима има их који су му одсудне присталице, а има их који су му такође одсудни противници. Међу прве долазе : Канштајн, Оаерман, Лозе, Штајнер, Аеман, и од Руса — ЈРадевски, Пулиновски, Михајлов; међу другима су најистакнутији: Гајстбек, Меч , Петри, Бехтер, јер им се чини, да је цртање како се ради по овом методу, иостало циљ, а не срество. Разлози које они износе протнв овог метода.тако су били неодољиви, да га је I збор немачких географа у Берлнну (1895) одбацио, сматрајући цртање карата у разреду само као срество. Осим ових има овај метод и умерених противника, који га, с неким ограничењима усвајају. Нарочито се међу њима истичу: Делич, Кледен, Хофман, Којен, а од Руса — Димитрију и Соконов. Разгледавши погледе свију, писац износи овоме методу замерке, до којих је дошао сЗ,м радом у школи. Те су замерке: 1) цртањем се губи много времена; 2) крај свега старања цртежем добивена карта је нетачна, а по некад и карикатурна; 3) да би од нацртане карте било за наставу успеха, учитељ треба да је поирави свима ученицима још на часу, а за то нема времена; 4) при цртежу карата учитељ треба непрестано да упознаје ученнке са разним географским елементима, а за то потребна пажња и напрегнутост умна није према развијености деце која уче географију; 5) цртање карата, осем приљежања и вредноће иретиоставља у ученика и извесан уметнички дар , а њега не могу имати сви ученици. Кад се све то има на уму, излази да тај метол доиста треба одбацити, али га заменити — реиетиционим картама, које су

се прво почоле јављати у Немачкој , а за тим и у Русији. Овим се картама уклањају сви више поменути недостаци, јер се: 1) не губи ништа у времену, а иостиже се сврха, која се хоће да постигне конструктивним методом; 2) ученици се избављају лажних престава о странама, које добијају нетачним цртежима; 3) јављаЈу само као помоћно срество објашњења, а не као цнљ; 4) ујемчава се успех штедњом у времену, које се може употребити на честа исиитивања. Као што се по овом изводу види, чланак заслужује пажњу наших наставника географије, и ми нм га топло препоручујемо. За овим у незваничном делу долазе још два чланка: Ји1е® РауоЂ-а Значај телесне хнгијене при васиитању воље у ученика и неке рђаве навике код деце (онихофагија) узет из „Руске Школе." И остали су пододељци овога дела богати разноликим занимљивим белешкама, корисиим упуствима и стручним оценама, те заслужују нажњу свију који се интересују наставом у оиште; а наставом у суседне нам браће посебице. Св.

Журпал-в Министерства Народ. Нроск Јиценш. Март'1,-Апр г 1иг 1897. Осим приложака, који се настављају из раннјих, имају ово две књиге у свима одељцима нових прилога, који су вредни пажње. I. У мартовској се књизи завршује чланак Д. М. Петрушевскога Устанак Јота Тајлора, а наставља раније започет чланак Л. С. Данилевскога: Скуи и свад закона руске имиерије, састављених за владе Катарине II. Нови су чланци : Поезија у римској историји од В. И. Модестова; Учење о иериоду у руском језику од 3. Андрејева; и Полазна тачка за бројање година ,,ПовЋсти врЂменншхЂ лЂтђ" од А, А. Шахматова. Нас се могу више тицати чланци први и други. Нарочито је важан ирви и но предмету који се расправља п по погледима који се том нриликом износе, критикују и утврђују. Предмет му је кажа о Кориолану, чија су дела, показана у борби са Волсцима, постала мила народном уображењу, те је његово име остало код Римљана у вечитој уепомени. У кажи о Кориолану удружен је епски елеменат са драматским, услед чега је и могла послужити Шекспиру, да њоме потакнут створи једну од својих најбољих трагедија. Показавши време и прилике у које је могла постати ова кажа, Модестов износи пре свега подробно садржину њезину, дотичући се свих историјских момената који су могли утицати на њезино формирање, а за тим, у другом делу, показује и анализује разне теорије, којима се објашњавала ова кажа од времена Нибурова. А таких је теорија било врло много. Одбацивши мишљење да је кажа о Кориолану творевина нисмене књижевности, Модестов не пристаје ни уз оне који тврде да је њу смислио какав грчки или римски писац, проникнут грчком образованошћу, и онда остаје треће мпшљење, да је она постала у народу, као творевина народне поезије. Пошто то мигаљење стоји у супротности са тврђењем, које је ухватило доста корена у литератури, да Римљани нису имали своје народне поезије у времену које је нретходило грчком утицају, Модестов, ослањајући се овом приликом на истраживања Талијанца Кокија, стара се доказати, да