Просветни гласник

370

КОВЧЕЖИЂ

3. Г. Дозанић иозива се сад на дело Мусаратово, у коме се, како веди, стварање угљен-моноксида објашњава исто онако као што је то и у љеговој хемији објашњено т. ј. да угљен-моноксид постаје из С + 0. Тиме није ово наше питање решено. Жусиратово дедо особито је значајно за аримењену хемију и овака питања, као што је ово наше о стварању угљен-моносида, не траже се у Муспрату. Тражећи оригинадае радове о стварању угљеп-моноксида и диоксида нашди смо у Либиговим Анадима свеска ^92. на стр., 293. једпу врдо занимљиву експериментадну студију о дејству водене паре на усијани ћумур од Лонга. Одређивањем количине угљен-диоксида и — моноксида, дошло се до закључва: »да се дејством водене паре иа ћумур прво ствара угљен-диокспд, који се тек даљим дејством сувишнога угљена у угљен-моноксид редукује »2 Н 2 0 + С = 2 Н 2 + С0 2 С0 2 + С = 2СО.« »Ово ионашаае/ веди даље ,1онг, »сасвим је анадогно оксидацпји угљена слободним кисеоником, којом приликом, као што је познато такође угљен-моноксид постаје само редуковањем угљен-диоксида, који се први ствара.« У овој расправи, која је изашда још 1818. г. сматра се дакде већ као познато, да се оксидисањем угљена прво ствара С0 2 из кога дејством угљена постаје СО а не онако као што је у хемији г. Дозанића из С + 0. Исто тако и ирема Ледбировим радовима (ТеЛећиг, Јаћгеа1)епсћ(;е <1. Сћепие 1883. р. 1754) о сагоревању угљена на нижој и вишој температури, долази се до закључка, да је први продукат сагоревања угљена, угљен-диоксид и да угљен-моноксид не постаје из С + 0 као штојеу хемији г. Лозанића изложено, већ из С0 2 + С. 4. 0 иодеди угљених хидрата веди сад г. Лозанић да их »пије делио у оџште" и да је према томе моја напомена о тој подели неоснована. Међу тим у ствари није тако. На страни 129. првога издања г. Дозанићеве хемије стоји од речи до речи ово : Сви се угљени хидрати ирема своме саставу деле у три гомиле*. Кад се овако каже, како се сви угљенп хидрати деле, онда шта остаје да се још говори о некој подели угљених хидрата у опште ? 5. Истина, да се у хемији г. Лозанића на стр. 2. помиње нека смеша, алн не »с обзиром на хемијска једињења«, већ у одељку : »Физичке и хемијске промене". Према томе моја напомена у рељерату да »деФиииција хемијских једињења« у том погледу »није довољно јасна*. остала је и даље у важности. 0 томе имамо опет најбољи доказ у II издању хемије г. Лозанића, у коме се сад) више не тврди да су »сва она тела« хемијска једињења, »која можемо у простија разлагати.* 6. На моју намомену како извесан експерименат може да буде и одвећ опасан ако се изврши онако као што сл. 1.

(у хемији г. Ллзанића) показује, одговара сад Дозанић да је и »нож за децу опасно оруђе па опет за то има га свака кућа«. Међу тим деци се забрањује да се играју ножем а онима пак који предају и уче хемију не забрањује се да праве експерименте, који су у књизи описани. И шта би напосдетку сметало, да се код таквих опасних експеримената скрене пажња експериментатора, како да се од опасности чува. У овој шестој тачци г. Лозанпћ опет тврди, да се платина топи у обичном водоничном иламепу. Да и ту г. Лозанић нема право, сам је доказао тиме, што се у другом поправљеном издању његове хемије не помиње више, да се платина у обичном водоничном пламену топи. 7. 0 мојој напомени, како се у хемији г. Лозанића »без икаквога ограничења« поред остадог тврди н. пр. и то, како »киседине и базе можемо дако да распознамо лакмусом, о тој напомени вели г. Дозанић, да је »без значаја,« а у ствари је усваја и цримењује у друго поправљепо издање његове хемије. 8. Напослетку веди г. Дозанић, како није ни очекивао да му хвалим његову хемију »јер о ни једном ранијем делу« његовом нисам »ни речи у јавности проговорио«. Да ме није Главни Иросветни Савет ночаствовао поверењем, да о најновијем делу г. Дозанића кажем своје мишљење, но свој црилици ни о том делу не би ни речи проговорио. Не би говорио с тога, што сам и за друге уџбенике хемије од г. Дозанића као и за овај палазио да могу да подмире шкодску потребу, пошто бољих пемамо и да нема потребе, да о томе нарочито у јавности говорим. Норед остадог г. Дозанићу не допада се дакле моје мишљење о његовој хемији и с тога, што нисам „ни о каквој доброј страни« тога његовога »деда говорио« и с тога ме чак сматра, да нисам » савестан критичар«. Ма да сам у моме реФерату нарочито казао, да се хемија г. Дозанића »може употребити као уџбеник у средњим школама, јер боље за сада немамо« и ма да се из тогајасно види и разуме, да хемија г. Дозанића има доста и добрих страна, ипак то није било довољно и требао сам по мшпљењу г. Дозанића детаљније да изнесем и све добре стране његове хемије. Г. Дозанић кад тако говори заборавља, да је мој реоерат о његовој хемији био упућен Главном Просветном Савету и да 6и се огрешио да сам унео и такве ствари, које се по себи разуму те да због излишне опширности, г. г. чланови Просветнога Савета и не саслушају цео мој реФерат. Па и да сам напослетку обратио и мадо већу пажњу на извесне Формадности, сумњам да би при свем том покренуо г. Дозанића, да нравидније о моме реФерату суди, јер у главноме остала би иста садржина, која је као што знамо, а не форма, изазвала ову нашу дискусију. С тога не жалим што се и Форма г. Дозанићу не допада. Д-р МарЕО Т. Деко.

■

Одговорни уредние : Љуб. М. Давидоаић.