Просветни гласник

Н А У К А И Н

А С Т А В А

391

самоме предавању или уочи предавања. Ништа горе није, него кад на предавању затреба нешто, а нредавач га није спремио, него онда иде да га тражи, и лп га тражи онога јутра кад треба да иредаје, па га не нађе, те с тога мора да се одложи цело предавање. Јер без овога не би вредидо. Све дакле ваља спремити раније, и на нредавању мора бити све готово. в) 0 дисциилини. Пре самога иредавања приправници морају знати, да без реда нема рада. Нека је предавање најбоље написано и нека је сгсе спремљено како ваља, опет ако предавач не иази да буде реда, онда неће бити пажње па ни успеха. С тога је предавачу прва брига: да буде реда. У нереду не треба ни да почне ни да ради. Чим опази ма и најмањи неред или што год што би га произвело, што би одвратило пажњу од предавања и скренуло је на другу страну, предавач има да застане и да то отклони. Он не сме ночети, док сва деца не поседају на своја места и не умпре се. Тек кад настане потпуна тишина, треба да почне. У даљем раду мора бацати поглед на све ; не сме хитати и сам кварити ред; не сме производити смех; не сме питати: ко зна, п допустити да сви одговарају, устају и дижући пружају руке, шапућу, шш вичу: „ја, молим господине," „ја, знам," .да кажем ја;" не сме допустити ништа што би покварили ред итд. На питања ученици, који знају, имају само да дигну руку до образа и да чекају кога ће предавач питати. Ако где деца нису навикнута овоме реду, онда их треба навикавати. Само ће се тако одржати примеран ред. Нема сумње, да је и само предавање први услов за одржање добра реда. Ако је оно добро разрађено, ако је подешено према дечијем развитку и њиховим духовним моћима, онда ће их оно занимати, мамити, и наставник ће имати пола муке у одржању дисциплине. А ако није добро, ако се наставник служи општим, неразумљивим изразима, ако хита, греши, прескаче; ако су му одељци велики, особито у нижим разредима; ако се љути на оне који не пазе (а он сам не пази и греши), онда дисциплина не може бити на свом месту и предавање извесно неће испасти сјајно. Идеал добра реда је оно, када сви ученици раде као један, када ни један не чини изузетка, када се ни један не издваја из целине ни за шта. г) 0 иредавању. При сваком нредавању ваља пазити на ово: 1. Стати на место одакле ће нредавач имати све ученике у очима, и стати право, слободно и неусиљено. Ходајући не сме предавати.

2. Одмах у почетку одмсрити глас, толико јак да добро чују сва деца; али не викати, да се чује чак у другим учионицама и иа улини. 3. Не хитати. Ко брзо иде, лако се сплете и падне. И деца боље прате и више имају времена за посматрање, па и одмор, ако предавање тече нолако, ностунио, одмерено, без прекида и велике хитње. 4. Избегавати многе ономене, особито речима, н не упуштати се ни у што што, води далеко од предавања. Деца треба да ариберу своје мисли на оно што се предаје, и зато ништа друго да се не уплеће. Још више избегавати казие, које одвуку сву пажњу. Ако што има, то нека се остави за иосле предавања. Само у крајњем случају допушта се, да се који учеиик за време предавања уклони с места, те да не смеће осталима. Али и око тога не просипати ни мало речи. 5. Не забављати се дуго с иојединима, него једнако имати посла са свима, а поједини ученици да одговарају само за то, да не бп сви у глас. Ко дуго пита само једнога, или прнча само једној половиви, он оставља оне друге, да раде игго хоће. 6. Не замуцкивати и не изговарати ио два три пута једну реч или реченицу. Што се „испече па рече", то је доста, и тако и нек остане. Понављање само убија и леноту и ез>екат у предавању. 7. Предавање ваља да иде лако, неусиљено. Ако се предавач напреже, „пуши," ако је, „запео из петних жила," онда предавање губи од лепоте, и у деце се изазива осећање сажаљења. На иослетку, зна се, да учитељ не би могао ни да издржи дуго овако, него би морао да малакше и попусти у раду. 8. Ни на једном предавању не сме се занемарити све оно што иде у ону ужу васпитну страну, у уиитомљавање, облагорођавање, навикавање на ред, чистоту, учтивост, уљудност, обзирност према другомвј чување, штедњу и тако даље. Ово су све врлине, до којих се пе долази поуком него навикавањем, не речима него делом, не само знањем него чињењем. За то и треба тражити увек да се чини. 9. Даље мора се предавач старати: да у свему буде ирецизан, јасан, да не да повода неразумевању или наоначком разумевању; да нредавање буде довољно живо и очигледно; да почиње од лакшега, простијега и познатога; да слушаоце иривлачи и да они осећају да су у добитку, јер сазнају што нису знали. 10. Предаиач се особито мора старати о томе, да не каже каку неистину, да сам не погреши.