Просветни гласник

392

Н А У К А И

Н А С Т А В А

То би било учење наопако, и сутра дан би морао учитељ да исправља, и да казује онако како је, а иосде је тешко разуверити децу, да тако није. 11. Највећа вештина предавачка је у иричању, изношењу и иоказивању. Ко уме леио да прича он у пола уме да предаје. Вез ове три радње. а особито без говорења, нричања, иема ни једног нредавања. За то приправници треба да се веџбају у иричању, нарочито у одвајању гласом онога што је мање важно, и у обележавању осећања, која треба да провејавају у предавању. Кад се износе слике или предмети о којима се предаје, то морају видети добро сви ученици. Исто тако и кад има нешто да се покаже при писању, цртању, певању, ручним радовима итд. 12. После предавања, прв пропитивању, па и за време самога иредавања, ако оно тече по методи хевристичној (развојној, у питањима за развијање), предавач мора добро пазити: да питања и одговори дечији буду иравилни. Питања су за то, да се види да ли ученик дану ствар зна шш не зна; зато у њима не сме бити показивања. нити каквих год сувишних речи, а морају битп јасна. Одговори морају бити у потпуннм реченицама и правилни и по садржини и језику. 13. Предавач мора пазити на себе : на своје ионашање, држање иостуиање с децом и говор. Он мора да буде иример добра нонашања, без манира који одвраћају пажњу и казују простоту и неотесаност, без надутости, опорости, љутње, вике, псовке и грдње, а на првом месту без казне, особнто телесних. У настави оне треба да дођу ређе. Настава сама треба да мами и да заклања од погрешака и казне. Нарочито се морају уздржавати од кажњавања приправници. Њима се, прво и прво, може спорити и ираво на кажњавање у веџбаоници. Они не познају добро ђаке и могу иогрешити. Они се као почетници морају веџбати у предавању и одржању реда без казне. Накратко, предавач се мора трудити, да буде носилац свих врлина, које желимо да деца стеку. И говор његов мора бити правилан и за пример. 14. На крају предавања предавач се мора постарати и о томе, како ће ученици да зааамте оно што су научили. Без овога предавање би било једна дангуба. Права корист и јесте у ономе и од онога што се запамти. Сем понављања и утврђивања усменога ученици могу нешто и заиисати, најглавније, иди нацртати. II Наломене за поједине предмете. Досадање напомене вределе су за свако предавање у опште. Сад ћемо да иређемо на иоједине

наставне иредмете и да изнесемо код свакога оно чега нарочито почетници треба да се чувају, и шта да имају на уму. А. У Српеком јевику. Матерњи је језик нонајважнији. Још кад се сетимо, да ту долази и аисменост, читање и писање, онда је важност овога предмета још већа. У толико су и грешке у предавању његову осетније и теже. Ми ћемо поређати само најглавније. а. У говору. Да би се деца извеџбала у правилноме говору, мора сам наставник говорити лепо, правилно. Зато се он мора трудити, да нигде не греши у говору. За тим мора настојавати, да и деца правилио говоре. Он мора исправљати сваку њину грешку и тражити од деце да кажу како ваља. У оним местима, где је говор неправилнији, у школи се нарочито мора гајити иричање, као најбоља средина или срество за учење живога говора. Ту и поједина предавања не смеју да се ситнб у питањима, него се више оставља ученицама да причају. И читање може да потиомаже правилност у говору. Ако деца читају више и лепше, она се привикавају поступно ономе начину казивања мисли, који је у књигама. А највише се говор потпомаже казивањем туђих лепих мисли на изуст. Зато је декламовање од велике важности. б. У читању. Код читања прво ваља пазити, да деца не греше. Ако греше, није добро ; и што више греше, то је читање све горе. Идеал је лепоме читању: да дете нигде не погреши, нигде не прочита другојаче но што пише, и нигде не застане где не треба. Зато се деца одмах у почетку морају веџбати, да читају развучено, ио слоговима, арегледајуКи сваки слог и не стајуКи нигде до знака за застајање. „Срицање," или читање иојединих слова, одбацити са свим. Кад се овако савлада ова механична страна, кад деца могну да читају тачно, без застајања (где не треба) и грешења, онда ће лако и разумети. Погрешно је, не тражити од деце да мисле о ономе што читају и не тражити да то испричају. Читање без разумевања не вреди. Читање је само срество да се дође до оне садржине. Да би се деца извеџбала у тачноме читању, ваља их веџбати и у брзоме читању. Ако деца читају сувише споро, тешко долазе до разумевања оне садржине, коју читају. Ваља се чувати од иомагања ученицима у читању. Ако ко погреши, мора се сам исправити. Децу ваља веџбати одмах у почетку, да агају где и колико треба и да правилно подижу и спу-