Просветни гласник

наука и настава

393

штају глас. Читање не сме да личи на певање, него на депо причање. Не прелазити одмах са читања на граматику, па питати: каква је то реч? него најпре питати за садржину, уверити се, да ди су деца добро разумела и зааа.мтила оно што читају,' па за тим извести иоуку за себе, т. ,ј. за децу, на тек онда (у старијим разредима) прећп и на грамитичку анадизу. За то се у нижим разредима најире исприча деци оно о чему ће да читају. Причање не треба да буде ни сувише кратко ни сувише дугачко, но онодпко, кодико је потребно да сгвар депо престави. Деца не морају причати истим редом и истим речима. Наставник не сме никако номагати тодико, да пода прнча ђак, а пода он. Децу ваља веџбати и у читању других згодних и поучних књига, сем читанке. в. У аисању. Еод писања раздпкујемо красноиис и иравоиис, или леио писање и правидно састављање. И код једног и код другог ваља прво и прво сиремити добар ииса/ш ирибор и наместити га депо. Ако коме иије депо зарезана писаљка., зарезати му је; ако је коме перо искречено иди хартија одвећ доша, заменити му је другом итд. Ваља увек назити и како ће деца да наместе и себе и писаћи нрибор. У почетку помагати што више, да би бидо грешака што мање. Код депог писања нарочито упутити децу, да дотерују тачно до диније, а да никако не предазе иреко диније. На савијутке обратити највећу пажњу, да буду танки, и пазити, да косе танке буду заиста танке , а косе дебеде заиста дебеле. Без овога нема депоте, а без депоте писање не утиче на развијање осећања. Код састава не узимати тежак материјад, и никад много. Садржина. ваља да је дака, кратка, занимљива и позната. Око ње не смеју ученици да се муче, него само око облика-. како ће да је изнесу иди искажу написмено. Узимати што више ирактичне ствари: писање писама, признаница, уговора итд. Пазити, да реченице буду кратке и у њима. добар ред речи. Њих ваља сами ученици да изводе. Тражити, да ученицп ирочитају сваку реченицу. Све грешке ваља исправити. г. У Граматици. Граматика није циљ, него срество. Она је срество за два циља: за изучавање свога матерњега језика, те да се тиме ученици припреме и за стране, и за развијање догичнога мишљења у деце. Ади обоје је ово апстрактно, те по томе и теже, и није за ниже разреде. И у вишима не иретеривати. Доста су само гдавни, основни појмови. И ово никако из књиге, без примера

и у готовим правидима; но све да се види у говору и у примерима. Не ни фидодошки , него догички. д. У декламовању. Не занемаривати ово васпитно срество. Пазити, да сва деца уче декдамовање. Деца ваља потнуно да разумеју што декдамују То треба да се нозна и но изразу. Избегавати пренемагање, разбацивање и погрешан израз. Обнављати чешће. Б. У Рачуну Рачун је не само свакоме иотребан за живот, и основа иди помоћник свииа другим наукама, него он понајјаче развија догично мишљење и карактер. •Зато су ногрешке у предавању његову много замашније но што се то види п чини. а. У очигледном делу. Огромна је погрешка, што се мало да деци да раде с кугдицама, дрвцима, цртама на табди и другим очигдедним срествима, те им се не даду јасне иреставе о појединим кодичинама иди бројевима. Зато посде и иде тешко свако усмено рачунање. Боље је најпре радити очигледно са свима бројевима (у I до 20, II до 100, III до 1000), па носде, у усменоме, узмимати број по број, иди најпре дакше, округде, па посде теже бројеве. б. У усменом рачунању. На усмено рачунање прећи тек онда, кад деца добро попамте поједине бројеве, кодики је који и из чега је састављен. Кад се пређе, најнре рачунати са самим неименованим бројевима, на носде с именованим и најпосде израчунавати иримере иди задатке из живота. Пре примера прећи нове мере. Код иримера ићи поступно: прво узмати ближе, из дечијега живота, па онда даље. Недавати неириродне задатке (нпр. да дете поједе 20јабука, човек попије 10 ока вина иди ракије, кидо ш«ћера, стаје 2 гроша, а кидо ка#е 15 динара, метар свиде 250 динара итд. 1 ) У усменоме нема „једичица", „десетица" итд. него се бројеви зову онако, како се изговарају. И поједине рачунске радње не врше се усмено онако као писмено, него онако како је најдакше, наЈДОГичније и најприроднпје. Не ваља да „позајмљујемо" (јер нећемо да вратимо, и то што се зајми није туђе), ни да „претварамо" (јер то не можемо), него да узимамо и мењамо. Не задава г >'и задатке брзо, сувише кратко и неразумљиво. Пре израчунавања уверити се, јесу ди деца добро разумела и запамтида задатак. Дати времена за израчунавање. Помагати само у невољи, и то само иитањима. Не ') У мојој књиаи » Најобичније грешке у наетави и васпитању шкодском« има за ово читава маса примера, па чак и одвећ смешних. Авала знати, да ни један није измишљен..