Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

509

и срестава те целине. А шта је садржииа захтева? ј Ми треба извршивањем нагаега позива да доприносшно образовању једнога од најпдеменијих добара у нематеријалном богатству моралиих народа, једног од најснаашијих Фактора у државном животу, ми треба да изазовемо у грудима младих грађана, који су се око нас скупшш, чуство, које тиме, што целпну крепи, иојединца не притискује, него уздиже, дакле нешто, што у сваком смислу преставља један идеалн производ. Заиста сјајан задатак, заслулсан зноја и најплеменитијих и достојан оних животних принципа на нашим највишим училиштима, која теже ономе, што је идеално —• али достојан и разборитог и тачног истраживања о томе, у колико и у којим нравцима се то може ностићи или бар пострекнути оним специФичним средствима, која нам стоје на расположењу. Кад се оштрије узме у обзир с једне стране нрирода поменутих средстава, а с друге, у чему ли се састоји и како постаје .оно, што ми „патриотизам" зовемо, онда такво истраживање не показује на жалост бар у први мах, никакав резултат, коме би се могло радовати. Наше једине радне стазе јесу истраживање и учење; оно, што управо чини васпитање, непосредно упливисање на чуство и карактер, лежи ван круга ишуе81Ш;1б ПМегагит, која по њеном традициолном бићу, као органска веза између млађих и старијих људи, има за задатак предавање, негу и проширивање свију грана научног сазнања. Патриотизам јепакједно постало, хабитуелио чуство; чуство, које нам најјаснијим језиком говори да припадамо једној заједници, коју нашом називамо и чије напредовање осећамо као наше благостање, а сваки зао удес у њој као своју недаћу, крај чијих циљева ми наше забацујемо, јер су њени циљеви и наши циљеви, јер се свакога тренутка осећамо као живи атом у телу јаког пли слабог, здравог или болесног, напредног или оронулог организма. Али чуства човечија проистичу из извора, који се не дају учити. Нарочито чуство о коме је овде реч, пма свој корен у социјалном нагону, којц је човеку од исконн дат, а узима себи рану из свега онога, што може да јача та урођења осећања солидарности према датим групама људи и да их на што веће такве групе пренесе. Нородица је нрви и најужи такав круг. Само мало њих несрећних или са свим сурових људи не осећају се као чланови једне породице и остају недирнути чашћу или срамотом своје породице. Али живот ствара све шире заједнице, те се тако нроширује круг социјалних нагона: ученик у своме разреду, ђак у својој дружини, развија чуства со-

лидарности, која трају до позне старости; а отац код куће, у своме селу, или варОшкој општинн осећа се својим материјалнпм и идеалним интересима већ давно срасао са својом општином: јер њене уредбе, које јој условљавају благостање иду осетно и видљиво и њему у придог, њен економски полет подиже и његову зараду, њено обогаћавање у идеалним добрима испуњава га гордошћу и задовољством, јер од похвале, коју нпр. какав странац одаје његовој отаџбини, присваја и ужива и он један извесан део. А зато, што је тај део, који на појединца падне у толико већи, у колико је заЈедница мања, зато је локални иатриотизам основни, најраспрострањенији и у обичном току ствари најинтензиннији облик патрпотизма. Где се према томе општина и држава поклапају, као у античким варошким републикама, тамо је љубав ирема отаџбини таква врлина у свакога грађанина, која се сама по себи разуме. А што је политичко тело, коме принадамо проширеније, то и везе солидарности између делова и целине постају лабавије; нарочито за проста човека без политичког образовања материјална драж за побуђивање чуства солидарности према целини све је мања. Да се изазива жива свест о јединству са државом, што се у нашим модерним великнм државама да више запазити, потребни су снажни идеални Фактори. Један такав снажан Фактор лежи, као што је познато, у општем осећању на велику државну прошлост. Тиме, што данашњп грађанин осећа успехе својих предака као своје сопствене, тиме што политичка дела своје државе, нарочито лична дела једне националне династије, учи и мора да преноси на државу као целину те да тек из ње нађе свој и својих удео у њему се љубав према најужој отаџбини издиже на ступањ државног чуства, и прошнрује се у осећања солидарности са оним прошлим, садашњим и будућпм генерацијама, које чине у своме идеадном јединству ту државу, и које, везана за земљу те државе, чине његову отаџбину. На тај начин постаје код народа сваки национални јунак, митски као и историјски — па се он звао принц Евгније или Вилхелм Тел, Нелсон или Винкелрид — јунак ностаје симбол његовог јединства и снаге, а тиме неисцрпан извор патриотизма, држави трајан део политичке снаге. Сећање на прошлу величину оживљава, изглед на велику будућност може да распали. На томе почива други један снажнпји или бар јачи Фактор политичког раздражења. Такво политичко раздражење види се као заједничка појава у маси, и често плане основном јачином идеја политичке мисије, прожме и понесе масу држављана. Такве моменте 66*