Просветни гласник

617

Средњевековни педагози тражећи у Аристотела и других класичних нисаца обрасце за одржавање реда ио школама радо су усвојили Цицеронову изреку шапцз агИит тт181га8, који иротумачише на своју руку. С тога нас уводе у царство батина, откуда мислим да води иорекло и наша посдовица „батина је из ра.ја изашла." У средњем веку свуда на западу иедагози су сматрали батину као једино средство за одржавање реда у свима школама почевши од учења азбуке па до свршавања највиших школа. Она је служила као средство не само за васпптање но и за душевно спасење. Средњевековни манастирски педагози не само да су одржали суровост и бој у школи, но су батином и бојем мислпли да, као јединим средством, могу обуздати све прохтве грешног тела.. Између осталога у уредбама бенедиктапских ман"стира налазимо и ово : „ако деца својим поступцима заслужују одлучење од цркве, а не могу разумети велпки значај ове казне, то треба ову казну за њих заменити повећанпм постом или телесном казном." 1 ) Батина је била најмоћније средство у средњем веку против лености, иротив нерада, против грешака, дакле главно васпитно средство у образовању. „Прут је био законнти посредник између калуђерско-учитељске руке и ученикова тела. После вечерња или зором пред јутрење учитељ је у манастирским школама бпо дужан сгајати код ученика с прутем у руци и без икакве милости шибати свакога ако оклева при устајању. Исто тако наставник је у светским школама за време предавања непрестано држао прут у рукама, особито на часу латипске граматике. Епископ ТеодулФ (821) описује слику на којој је граматика представљена у облику богиње са штапом у једној а прутем у другој руци... Са каквом нежношћу педагог Хоценијус спомиње свом ученику „оно време", кад га учаше писању. Ако дете није тачно написало напр. „та1е гогпа{,08 а.р1себ", настала би киша од батина. Због овакве дисциплине ученици су врло често бегали од школе и крили се по шумама и пећинама само да би се спасли од свакодневног мучења." 2 ) Еад је овака дисциплина била у школама римокатоличкога света на западу, није чудо ако је и још грубља код Срба католпка, где су прво туђини учили наше претке туђем језику. Ово се тим пре може тврдити, што се по нашим споменицима доцнијега доба чешће пута налазе трагови како младенца треба тући прутем, јер тиме само тело страда а душа ће се спасти, али ако се не бије, то ће младенац изгубити душу. Али о томе у другом периоду. Ј ) Стојановић Јос. Иоторија школ. дисципл. стр. 14. 2) Ш. цросветни гддсник 1897. г.

II. Најпосле да приђемо трећој вери средњевековнога Српства, да пођемо Богомилима. Као што је 6д интереса бпло знати какве су шкоде биле код Срба православних и католика, како се тамо ширила писменост, која свуда служп као основ и мерило просвете, тако исто вредно је сазнати како је то све било и код Богомила. Али како су у најстарије време врло многи споменици ове цркве сатрвени, како су јако гоњени, то се врло мало налази података о њихном животу а још мање о овоме « чему смо ради да кажемо коју реч. Зато нам овде стоји на. путу двојака тешкоћа, ненознавање живота и недостатак грађе. Пре но би прешли излагању оскудне грађе о ширењу писмености код Срба богомилске цркве да у најкраћим потезима изнесемо како се шприла богомилска вера међу Србе. По досадашњим испитивањима колевка богомилске јереси била је Тракија и Маћедонија. Отуда се Богомилство раширило у два правца, западу и северу међу Србе и Бугаре. Отуда се и богомилска. црква подели на двоје. Једној средиште беше Бугарска, а другој јужна Маћедонија међу Драговићима занадно од Солуна. У Маћедонији се Богомилство врло рано раширило, а за време Самуила крајем X и почетком XI века оно је допрло и у царски двор, по смрти Самуиловој стекло је присталица и међу члановима царске породице. С тога их ни државна власт није гонила у толикој мери, као што их је гонила пре и после тога по другим државама. Како није јако гоњена у Самуиловој држави ни од стране његове ни од његових подвласних кнежева, то се јерес брзо рашири ло свима крајевима јужно од Шар-планине. Средишна црква јереси међу Драговићима све се више снажила и јачала. Ускоро се основа и једна црква у Мелнику под Родопом, на Струми, затим V старој Пелагонији-Пологу, у Битољу и јужно од Бабуне планине. Исто тако ова се јер се укорени у околини Моглена, тако да Богомилство беше обухватило Маћедонију од родонских планина чак до иза Бабуне, охридског језера и Дрима на западу; на северу до Шар-планине ; а на југу до Тесалије. Али се оно не задржа у тим границама, већ крајем XI и почетком XII века пређе Шар-планину и њене огранке те поче хватати корена у дукљанској кнежевини, која се еастојала, како вели КаШ из требињске, хумске, зетске и подгорске жупе и градова: Дукље, Дања, Уциња, Свача., Бара, Сардонике и Дриваста. Нешто из Дукље, нешто из Бугарске поче се ширити по Рашкој кнежевини у државице Немање и браће му. Алп кад је Немања