Просветни гласник

620

Н А У К А Н

Н А С Т А В А

Еоји су год до данас писали о нашнм средњим шкодама нису биди задовољни успехом, који се постиже из појединих предмета. Најнезадовљнији су били они, који су проучавали резултате наставе из народног језика, јер се свнма чинп природно да они буду најбољи. Српска је граматика, међутим по општем признању, ученицима најтежи предмет, којп једва савлађују чак и онда, кад је предају најспремнпјп наставниди. А ја не чух да има и једнога зналца, који би с поуздањем смео тврднтн, да је бољи уснех из осталих огранака народнога језика и ако пм је у гпмназијским програмима дато и угледно место и довољан број часова. Како да се објасни ова аномалија, ако не начином, којега се наставниди држе у својим предавањима. Не признавајући да им може што користити методика, многи наставниди предају онако, како су упамтили да се њима предавало. Традицијом се освештао догматизам, који је овладавши наставом, унео у њу мртвило, у место живостн, ко.јом она треба да се одликује, да би могла бити мила и наставницима и ученицима. У место живога општења између наставника и ученика, чијој саморадњи за време предавања треба да је остављено широко поље, наставници говоре дуге декције, које ученици слушају. А кад им затегнута пажња, *услед нанрезања, ослаби, подају се клонулости и траже јој лека у разним ситним изгредима, који ометају правилан ток предавања. Наставник мора да повраћа ред оиоменама, које му одузимају време и слабе вољу, а ученици, прнуђени да свраћају пажњу и на оно што није у тесној свези са предметом предавања, заборављају лако оно што су напред чули. Све то доприноси да у школи, за време предавања не вдада онако расположење, које бидуху учења давадо полета, а наставнику уливало одушевљење, које може дати само поуздана вера у успех. Догматизам потискује живу саморадњу. Нагонећи ученике да уче на памет код куће оно, што су у школи требали да науче, а код куће само читањем да угврде и прошире. Учење губи привдачност и постаје посао, који се ради с натегом и оставља на. страну, чим се нојави прва за то повољна придика. У место да се развије љубав ирема читању ван школе, којим би, кад је у школи добро упућено, ученици имали да прошире и утврде што су у школи учплп или да доуче што су у њој пропустили — код ученика се развија склоност да примају за готово што пише у уџбенику, да то науче, кад им треба добити добру оцену, како би га заборавили, чим она више није потребна. Бла-

годарне потидаје, који треба да гоне на учење, потискују тежње за добрим оценама, помоћу којихсе долазидо сведоџбе и стпче право на сдужбу. Главпо је служба, а све остало има вредности само у толико, у колико служп као подесно средство да се до ње дође. То су жалосне последице којима води овакав начин предавања, какав се у нас одомаћио под утицајем традидије која га је освештала и рутине која га одржава. Што наши учениди показују слаб мар да читају ван школе и друге књиге осим онпх које су препоручене хао уџбениди, томе је у првом реду крив начин по коме се у школи предаје п који их навикава да уче код куће па памет оно што нису могли или што су ироиустили запамтити, кад им је учитељ у шкоди држао предавање. Ова недовољно развијеиа љубав према читању — а то је по моме мишљењу, најштетнија последида погрешног начина предавања матерњег језика — један је од најважнијих узрока, што наши ученици, дошавши у V разред, не показују довољно спреме да с успехом уче литерарне обдике. 1 ) Противно оном што сам образдожио у првон чланку, да настава у нажим и средњим разредима треба да је усредсређена на читању, уз коЈе би ишда потребна обавештења и веџбања, код нас се у нижим разредима све учење матерњег језика сведо на учење граматичких правила, Граматика је прогутала све, те изгдеда да се језик учи ради х ) Од колике је важности читање као средство, којим се достиже васиитна сврха наставе, врло је лено обележио Н. Кегп: »Ннтересовање, у коме васпптна пастава налази свој диљ, трајно је и премаша време наставе. Ко га има, тај ће увек показивати тежњу да прошири своје знање, а за то ће се ц непресгано трудити да сам допуни искуство које животом расте и опхођење, које се умножава, и да не занемари саморадњу са усавршавањем. Средство, које му се за то нуди, иогдавито је читање и то многострано читање. Да нитомац и после свршене наставе ово срество не нанусти, о томе ваља да се брине већ сама настава. Она то чини тиме ште га упућује, да самосталним читањем допуњује наставу у свако доба ; да му она не ствара само навиком потребу читања, већ пре свега уживањем, бирајући најленше и најбоље; да га учи правом начину читања; да му даје он» знања која ће му олакшавати разумевање онога што ће прочитати; да у њему буди очекивање и да га као на средство да та очекивања задовољи, упућује на извесна књижевна дела, за читање којих време наставе није довољно. А све се то може постићи заједничким радом свих наставних метода. Разумевање за нрочитано рашће само собом с годииама; јер круг искуства који се у животу иепрекидно нроширује, све ближе прилази ономе, штоје, пре тога, од њега било удаљено, и све лакше бива у познатом кругу наћи боје, с којима нам нредстава предочава оно што је страпо.« {ОгшгЛгИз сЈег ЈРпЛадодИс ује1ге АпПа^е.)