Просветни гласник

0 ц е н е и

п р и к а 3 и

јављати оправдави и сувремени захтеви за реФорму књижевнога језика и правописа: сваки је писменији човек сматрао и за нраво и за дужност да расправља о правопису и књпжевноме језику; била је обична појава, да се упуштају у расправу чисто филолошких питања људи, који нису имали ни најобичнпјих појмова о законима, који владају у језику. Нашом срећом, баш у то доба лутања и неноузданости, јавља се човек необичне вредноће и бистрине, реткога духа и енергије, човек са праБИ.1ПИМ и сувременим погледима на српски књижевни језик и правопие, који се сав предаје мучноме послу, да решење питања о српскоме правопису и књижевноме језику упути правилним и природним путем. Не треба нарочито да истичем, да је тај необичан човек, отац наше новије књижевности Вук СтефановаИ КараџиЛ. Свој велики и знаменити рад за српски књижевнн рад и правопис Вук почиње 1814. године. Нриродно је, да је одмах морао стећи противника. Људи су од природе такви, да мало који хоће за себе признати да греши кад греши, а Вук је мало имао обзира према онима који греше, а таквих је било много међу оним посленицима, који сами понудише своју сарадњу на реФорми правописа и књижевнога језика нашег. Лутајућп страапутицама, не хтедоше признати да греше и да изиђу на прави пут, којим је Вук био пошао, већ поведоше борбу противу Вука, који их је корио што греше. Борба је била дуга и очајна, и такву борбу Вук је морао водити готово све до смрти; пуних четрдесет година. Заблуде у многобројних Вукових противника биле су тако велике, да је Вуков рад, тек на неколико година после смрти му после тако дуге и упорне борбе, био са свим уродио плодом. За нас, који се већ користимо Вуковом победом у борби за реФорму српскога вњижевнога језика и правописа, та је борба и пуна интереса и пуна поуке. А она је за многе од нас, бар у детаљима била све до сада тајна. Захвалнп одбору, који спрема Вукове списе за штампу и Државној Штампарији, која те списе издаје, ми смо сада у стању проучити и до ситница целокупан Вуков рад на српскоме језику и правопису, а и целу његову борбу са многобројним му противницима. Све је то из многобројних листова, посебних издања и Вукових рукописа марљиво покупљено и лепо сређено у овоме зборнику којем натпис горе исписах. И ако је већи део прилога у овоме зборнику био већ раније објављиван, опет мислим да ће читаоцима Просветног Гласника добро доћи приказ о овоме зборнику, у ком се први пут износи цело-

куиан четрдесетогодишњи Вуков рад на реФорми нашега књижевнога језика и правописа. У напред морам нризнати, да се подухватам и мучнога и незахвалнога посла: да на неколико страна прикажем све, и многобројне и разноврсне Вукове граматичке и иолемичке списе, који су у овоме зборнику распоређени у пет великих свезака. Цео је овај зборник подељен у три одељка, књпге према самим прикупљеним прилозима Вуковим, који су овамо увршћени; у прву су књигу увршћенн они Вукови послови, у којима је тек почетак његовог значајнога рада ове врсте, послови у којима се још огледа колебање у некојим питањима о правопису, и они обухватају време од 1814. до 1817 године; у другој су књизи они послови које је Вук већ без икаква колебања писао новим правописом, само што није још знак х употребљавао, верујући да гласа х нема у српскоме језику, и ти иослови обухватају време од 1818.-1885. године, или од појаве Рјечника па до издања Српских народних пословица; у трећу су пак књигу увршћени они Вукови послови, у којима је наш садашњи правопис. Своју борбу за реФорму књижевнога језика и правописа Вук почиње Нисменицом — граматиком српскога језика, која изиђе у Бечу 1814. године на 106 страна осмине. Вукова Нисменица је, и као његов први граматички рад и као прва граматика нашега народног говора од великог интереса за све нас. Она је најбоље сведочанство о величини Вукова духа У самоме предговору своје Писменице, Вук истиче начело у правопису: ииши као што говориш, а читај као што је маиисано, којега се он увек у својим књижевним посдовима доследно држао, и које је тек после дуге и упорне борбе примљено као правилно. На истом месту износи и једну мисао која ни сад још да се оствари, мисао, о скупштини српских књижевника, на којој би се у оно доба одлучило о правоппсу. Распоред материјала у Писменици мало само одступа од распореда који је и данас у нашој науци о облицима. Само је Вук морао на првоме месту говорити о иравопису. Дотле је била у употреби словенска ћирилица. Он устаје противу словенске буквице и указује на незгоде, које долазе од употребе те буквице за српски језик. Словенска буквица има доста знакова, непотребних српскоме језику а нема знакова за гласове којих има у нашем језику. Зато и предлаже нову буквицу, која би се, као и руска грађанска буквица, направила према словенској, кад се из ове избаце непотребни знаци, а направе знаци за гласове којих има у српскоме језику, а за које није било наро82 *