Просветни гласник

638

0 Ц Е н Е И

П Р И К Л 3 И

главноме се тиче правописа. Мркаљ у Падинодији устаје у одбрану г, и Вук са јаким и оправданим разлозима побија одбрану Мркаља о томе. Вредно је поменути захтеве Мркаља да се у српскоме правопису прави раздика између гг и и, и да се дуги сдогови пишу удвојеним самогдасником, штојесве Вук раздожно оборио. Посде Писменице највећи придог у првој књизи Грам. и под. списаје Вукова реценсија I и II књиге Видаковића романа Љубомир у Едисиуму. Реценсија је подељена у два деда: у првоме Вук у кратко препричава садржину овога романа и овде онде указује на недосдедности, којих је изнео у овоме роману ; други део говори о језику Видаковића и носи више подемички карактер, јер погдавито говори о раздозима Видаковића, којима се огдедао одбранити, у предговору прве књиге овога романа, од Вјкових замерака у оцени романа Усамљени Јуноша. Видаковић је већ био усвојио неке од Вукових напомена, ади то није хтео јавно да призна, те зато сад Вук у овој реценсији, обарајући раздоге Видаковића, којима огдеда да се брани од замерака у првој Вуковој реценсији, говори са мадо обзира према самој дичности Видаковића. У овој подемици нас мора заинтересовати Вуково мишљење о књижевноме језику : Видаковпћ мисди да књижевни језик ваља нарочито стварати, а Вук то раздожно побија, и тражи да се народни говор узме за књижевни језик. Вукови раздози о овоме тако су и исцрпни и убедљиви, да их и данас ваља читати, и ако је његова мисао остварена и народни говор постао нашим вњижевним језиком. Овде се дотиче и Добровскога. Добровски ае познавајући наш народни говор, мисдио је да је оно прави српски језик, којим су тада писади наши књижевници, а који је био пун и правописиих, и граматичких, и синтактичких грешака, те је и сам био за то, да ваља нарочито стварати српски књпжевни језик. Вук, одговарајући о овоме Видаковићу одговара на овоме месту и Добровскоме. Видаковићу замера много за неправидну употребу обдика и за синтактичке погрешке, и све његове погрешке утврђује многим примериме из самога романа. Тако утврђује, да Видаковић не уме раздиковати род код многих имена, не мења правидно ни имена ни гдагоде, не познаје синтактичких закона срискога језика. Замера му што се у нредговору овога ромапа хваднше, да ради на чишћењу српскога језика, и износи масу грешака, које је Видаковић починио, баш у тој тежњи за чишћењем језика. Видаковић није могао оћутати на ову рецензију која му је морада бити неугодна. У огдасу за трећу књигу овога свога романа он огдеда одго-

ворити бар на неке од многих замерака у рецензији на прву и другу књигу. Ади ту није био срећне руке. Вук је у чданчићу Мали одвраКак који је овде под VI. поново оборио све наводе Видаковића, који све од реда нису биди основани. Од ових да поменем погрешно мишљење Видаковића о Шијацима и о његову мишљењу, да адјектива са супстантивним значењем, као Вдашка, Чешка, Пољска итд. *имају номинадну а не прономинадну деклинацију, те да према томе 3. и 7. п. ј. гдаси у Вдашки, у Пољски итд. место у Вдашкој у Пољској. 1819. године Видаковић поново позива на претпдату на трећу књигу романа Љубомир у Едисијуму, и ту се опет дотиче напред поменуте реценсије Вукове на I и II књигу, те је Вук опет устао и чланчићем Неколико ријечи, који је у овом зборнику под ХШ упућује Видаковића на грешке које чини у језику и правопису, и овде му поред остадога, замера за мешавину г и в; за завршетак аго у 2 п. ј. код адјектива; за неправидну употребу гласова о и е место непостојанога а односно старога подугдаса; о за употребу преддога вг поред правиднога у. На све ове и раније Вукове замерке Видаковић је опширно одговорио у предговору треће књиге овога свога романа, 1823. године, али на ово Вук није одговарао, јер је Видаковић тамо више говорио о Вуку и његовој реФорми, него што је износио раздоге, да се одбрани од замерака. Карактеристична је Видаковића нримедба о Вуковој Писменпци: „ВукБ бо ше писао Граматшу како треба да. народ говори, но како говори. У својој реценсији на I и II књигу Љубомира у Едисиуму Вук говори о кварењу српскога језика, што многи у незнању чине, па помиње: како су Руси поручивади српским старешинама, да не допуштају својим писарима да кваре српски језик. Мих. Грујевић, који је био писар у Србији у времену о коме Вук говори, брани се у С. Новинама од те Вукове напомене, те му Вук опет у С. Новинама, у истоме броју одговара, и тај је одговор овде под бр. VII. Одговор је чисто дичног, подемичног карарактера. За нас је сада вредно објашњење Вуково о обдицима међед и медвед, које даје подемишући с Грујићем. Тако по томе објашњењу медвед је постадо од медг и вадБ — онај који зна где је мед, а међед од медг и корена ед (јести) онај који једе мед. (Наставиће се) Ж. 0. Дачић.