Просветни гласник

89*

ОДЕНЕ И ПРИКАЗИ

691

иог лица неколики није употребио приложно и онда, I ка.д се њом казује количина мање од нет; или што ј је место придевне заменице за показивање трећега непознатога лица, кад ова има савезно значење, употребио личну замепицу истога лица за ствари. Са овим Вуковим одговором није била прекинута ова са свим излншна препирка. Ранитовић, на сваки начин други псевдоним Благоја Штинкаловића, наставља препирку, у којој је још више празнога пребадивања и жучности. У одговорима, који су овде под бр. XVIII и XX, Вук устаје у одбрану од тих нових безразложних напада, и у колико се то могло према онаквоме противнику у својој одбрани је хладан и разложан. Да се види какве је противнике имао Вук тада, да поменем како Ранитовић, препирући се с Вуком, са свим озбиљно објашњава оно ц, које је у придеву љуцки постало из дс (дс = тс — и), тиме што се љуцки каже а не друкчије само за то, да се облик овога придева не бп помешао са љуски (од љуска)! Под бр. XVII је Вуков одговор Добрићу на његове погледе о начину писању. И Добрић је, као и многи у оно доба, мислио да је позван. да и сам помогне решењу питања о правоппсу, па је на свој начин био из словенских слова скрпио нову буквицу. Вук у одговору устаје противу свакога крнежа у правопису, и разложно осуђује Добрића, који поред многих других грешака: хоће да унесе у српску буквицу знаке г за и, њ за јо, м зи ји а устаје нротиву љ, њ и „многих других којекаких" слова. У писму Димитрију Фрушићу које је овде под бр. XIX говори Вук о своме познанству с Добровским, па том приликом говори и о неједнаком изговору назала ж у српскоме (е) и рускоме (ја) језику. То га одвело на питање: на који су језик Ћирило и Методије преводили свете књиге, и огледа решити то питање. Наравно није га решио, као што то питање није ни данас сасвим решено, и ако су га огдедали решити прве елависте. Вукјош као да не чини разлику између старословенског језика и српско-славенскога, те и полази од иоставке : да су Ћирило и Методије преводили или на српскобугарски словенски језик, или на језик папонскоморавских Словена, или на један и други, и на тај начин огледа објаснити е у српскоме а л (ја) у рускоме језику на једиом истом месту. XXI прилог у овоме зборнику скупљених граматичких и полемичких списа је једна од Вукових значајнијих радња. То је „Додатак к санктпетербурским сравнителним речницима." Руска царица Катарина била је исписала 273 речи, па наредила ученоме Немцу Паласу, да то преведе на све онда

I познате језике у свету. Палас, помоћу других, изврши тај посао и све те речи преведе у 200 раз[ нпх језика, и тако поста руски сравнителни словар, који је 1787. године наштампан. У брзо би приређено и друго издање овога речника (1789.-1791. године), које за штампу приреди Србин Тодор Јанковић Мпријевеки. У овоме издању од словенских језика били су дванаест убројани, и на њих су биле, поред осталих језика, преведене све оне речи. Али су ту словенски језици били и непотпуно и погрешно урачунати: поред српскога био је убројан ;( илирски као нарочити словенски језик, док бугарскога језика није никако било; многе речи презедене иа српски биле су погрешно преведене. Све је ово учинило, те Вук спреми овај свој Додатак, у коме је све речи из сравнителнога речника правилно превео на српски и бугарски језик, и ради прегледа је још крај сваке речи био ставио и како она гласи у рускоме, као и како је била прво презедена на српски и илпрскп језик. Уза сваву реч иду још п потребне напомене. Овде су још и Вукови огледи бугарскога језнка, које је био штампао уз овај Додатак. У огледима су прво примери бугарскога језика: одељак из светога писма и неколико бугарских народних песама. После су најглавнији основи из граматике. Како Вук сам није познакао бугарски језик, а није обиловао грађом, и ови огледи су испали површни. Под. бр. XXII је иемачки превод Вукове Српске граматике, која је била штампана уз Српски Рјечник. Овде су само учињене местимиде неке измене: поједпни одељци су скраћени или мало прерађени. После глагола је одељак о непроменљивим речима, кога није било у граматици, која је штампана уз Рјечник. Прво су иредлози, и они су груписани према падежима, које иза себе захтевају; за сваки предлог има нарочпти пример. Прилози су подељени према значењу: за место, време, количину, каквоћу, питање, потврђивање и одрицање. Свезр и узвици само су поређани азбучним редом. Одмах после овцга, под бр. XXIII су „Главне разлике између данашњег славенског и српског језика." Вук уочава двојаку разлику: у гласовима и у облицима. Од првих да поменем ове: у словенском а, у српскоме е, 1 ) у словенскоме полуглас к у затвореноме слогу, у српскоме а, које је махом непостојано, кад је у завршеноме слогу од основе; у словенском самогласно л, у српскоме у; у словенскоме се држи л на крају слога, у српскоме иоиајчешће прелази у о; словенски завршетак ије код основа средњега рода у српскоме је је, и оно 1 ) Вредно је ириметити, да Вук у »садашњем« словенском језику има назал д а нема назала *!