Просветни гласник

692

0 д е н е н

п р и к а 3 и

ј утиче иа уснене, зубне и грлене сугласнике пред собом; у словенскоме гц, у српскоме шт или Л ; у словенскоме жд, у српскоме у словенскоме х, у српскоме се или изгубило, или је прешло у ф, в, ј, или к ; у облицима је запазио највећу разлику код глагола: 1. л. ј. времена садашњега свршава се у словенскоме на 8, — у сриском ам, ем, или им; 3. л. ј. вр. сад. у словенскоме задржава лични наставак т, у срнскоме то је т отпало; у словенскоме је 1. л. мн. вр. сад. на — м, у српскоме на — мо; 2. л. ј. вр. сад. је у словенскоме на — ши, у српскоме на — ш; у словенском има садашњега трпног придева на м, у српскоме нема. Код имепида види разлику у оним падежима, у којнма су у српскоме језику извршене гласовне мене, или у којима су изједначени облици за иоједине иадеже; или пак у оним падежима, у којима су се о основе изједначиле с јо основама, односно а основе са основама ја. Еод придева види разлику у дво.јакпм облицима (сада за одређени и неодређени вид); у српскоме језику нема у облику за одређени вид у женском и средњем рода крајњега додатка ја и је од заменице и, чега пма у словенскоме. У компаративу код придева такође уочава разлику. Еод заменица види највећу разлику у облицима за зависне падеже код личне заменице трећега познатога лица. Ове ове разлике само су уочене, али нису објашњаване. Према данашњим ресултатима науке о српскоме и словенскоме језику има доста нетачности, те и сам овај чланак данас има вредности више као грађа за историју овога питања. Под бр. XXIV је Вуков одговор на реценсију о његову правопису која је била из рускога листа „С бшђ отечества" прештампана у Л .етопису. Прво се брани од замерке: да се новим правописом српски језик удаљава од себи сроднога руског језика, и упућује рецензента на реФорму рускога правописа под Петром Великим. Иосле одговара на замерку да се нови српски правоиис ствара напрасно, и овде упућује на старије српске споменике, у којима је већ било појединих знакова, којо он сад уноси у сриску буквицу, к&о што је /?, које се употребљавало и за ^ 1 ) и за %; гласова љ њ исто тако било је и у словенскоме језику само што тамо није било нарочитих знакова за њихово обележавање. Позива се на речи Николе Греча о руској буквици и Петра Иванова Кепена о новинама у правопису. Оглед сриског буквара је под бр. XXV. Овај је оглед нарочито интересан за наше учитеље и Ј ) Види Лазареву повељу о манастиру Раваницн од 1321. год.: См« Ц«к«тинл с диЋамн н ирдкннљмн.... Мопитеп1,а 8ег1иса, стр. 197.

оне који се баве пптањима о првим знањима у основној настави. Прво је предговор, и у њему у кратко говори о читању и писању, о узроцпма који прече, да се писмевост рашири у српскоме народу, и о побудама за израду овога буквара. У буквару су прво сва српска слова, којпх је 29 — слово х, још није бпо унео у српску буквицу, па су после примери за шчитавање: прво једносложне, па лосле двосложне, и више еложве, само растављене у слогове, речи. После овога је ћириловска буквица, примери за скраћенице у црквеним књигама, символ вере и молитва господња, и на послетку нреглед црквенпх (словенских), арапских и римских циФара и таблица множења. Под бројем XXVI је из Данице за 1828. годину оштампана цела Вукова радња „Главна свршивања суштествителни и ирилагателни имена у српском језику", којујена наваљивање Грима био израдио. Цела је радња подељена у два дела : о завршивању код имеиица п завршивању код придева. Код именица прво говори о изведеним именицама, и разликује седамдесет и седам главних завршетака, а после о сложеницама, код којих разликује једне сложене с предлозима, друге сложене с прилозима, и треће сложене с прндевима и бројевима. II придеве разликује на изведене и сложене; код изведених набраја двадесет и пет главних завршетака, а сложене опет разликује према томе, да ли су сложепи с предлогом, или с прилогом, или са именицом. Ове завршетке никако не треба мешати с наставцима, којим су дотични облици постали, јер су местимице наставци поцепани, па је само један део издвојен као завршетак. Наука о основама и данас је код нас најслабије обрађени, део граматике нашега језика, те ће и ова Вукова радња, поред Даничића Основа српскога или хрватскога језика 1 ) моћн послужити само допекле као грађа нри изради овога дела у нашој граматици. Ну поред свега тога, што није рађена на научној основи, за нас је оиет врло интересна, нарочито за оне, који су у своје време били заинтересовани Живановића Браничем српскога језика, у којима се неколико пута дотиче н сложеница у српскоме језику. 2 ) Иоследњи приложак у другој књизи овога Зборника, нод бр. XXVII је објава о Луке Милованова „Опиту настављења к србској слично-речности и Слогомјерју и Просодии", и Вуков предговор томе Ј ) Осиове срискога ила Хрватскога језнка. Наиисао Ђ. Даничић, Београд, 1876. 2 ) Прво у листу Стражидову, па иосле отуда оштамиан у кљизи »0 српском језику". Наиисао Јован Жпванови1|. Нови Сад, 1888.