Просветни гласник

оцене и прикази

693

делу. У објави Вук само позива на претплату и износи садржај овога Опита. У предговору говори на првоме месту о самоме писцу Мшшванову, о томе, како је рукопис после пишчеве смрти дошао издавачу у руке, па онда указује на неке измеие које је учинио према новому правопису, на захтев самога писца, а у исти мах правда се за неке неправидности у облицима, које није могао мењати, немајући за то пишчева овлашћења. Говори о своме неслагању са Миловановим и Адамом Драгосављевићем о знацима и и I у словенској буквици; он мисли да је и узето место грчкога г\, а г оиет место грчкога /, које је у грчкоме морало имати улогу знака за обележавање јоте. На послетку говори о значају саме метрике, и поједина места из Л-укина Опита објашњава и допуњава скандиранпм примерима. У додатку другој књизи овога Зборника су Вукови Огледи светога писма на ерпскоме језику; Индијска приповетка „Четири луда Брампна" коју је био превео из индијске библиотеке А. Шлегела; Писмо Ј. Миловуку о Матици српској; већ помпњани Видаковића предговор трећој књизи романа „Љубомир у Елисиуму", велики иредговор Ј. Грима Вуковој Шеше ©ег&Цфе ©гатта{Н и Луке Милованова мало час поменути Опит. Трећа књига почкње великим и лепим изватком из Вукова предговора Српским народним Пословицама које изиђоше 1836. године на Цетињу. Овај предговор пословицама чини мали прелом у Вукову раду на реФорми српскога правописа, јер се ту опет враћа знаку за х, и х носле непрестано остаје у српској буквпци. Овога ради се Вук био у овоме иредговору нарочито и задржао на гласу х у српскоме језику и правопису, те о њему доста исцрпно говори. Говори о изговору тога. гласа у појединим српским крајевима и помиње поједине гласове (ј. в. к), у које може х да нређе. Нарочито оиомиње Дубровник и Боку, као сриске крајеве, у којима се х најчистије и најјаче изговара. Па га ово одвело, да упозна своје читаоце са оним узаним српским крајем дуж мора, који се протеже од Дубровника до под саму Црну Гору, те нарочито истиче карактерне особине народнога говора у томе крају. Даље помиње неке нарочите појаве у српскоме језику на које је наишао у Црној Гори и Приморју : полуглас незамењен пуним гласом а (Црна Гора, Доброта); мена зубних сугласника з, и с, у непчане ж и ш пред н (жнам, шнаха), л, (кожде, кожлићи), кад су у завршетку иредлога крож, ниж, кад су у завршетку глагодске основе, нарочито код учестаних глагола (кажевати); о мени зубнога гласа ц у непчани глас ч у гдагола (бачити у место бацити). Мене ових

сугласника објашњава утицајем талијанштине. Даље указује на необичан облик за 5 п. ј. од а основа жен. рода двослолших, којије'на —е (Маре, Кате); на мену гласа ^ у I ( ге место ђе); замену гласа м гласом н на крају речи (осан место осам); на партикл зи, који долази уз придевне заменице за показивање; на замену облика за 7 н. ј. обдиком за 4. падеж (сједи у Боку); на посесивни генитив); на нромену грд^них сугласника у зубне код адјектива (висоци место високи). Даље говори о јотовању уснених сугдасника; о раздици у наглашавању истих речи у разним крајевима; о разлици у зачењу некојих речи (владика у Дубровнику значи; госпођа, девојка иди жена); о мени гласа м у в, н у л и њ у л> и обратно (мнада, — млада, много млого) итд. Под бројем XXIX је одговор на Језикословне ситнице Милоша Светића (Јована Хаџића), чиме се почиње она и дуга и упорна борба, коју је Вук годинама водио са Светићем око срнскога језика и правописа. Борбу изазива сам Светић својим Ситницама, које су у истини биде ситнице, јер се у њима говори само о етимологији речи кнезг, кнлзв, п закоив, и још неколико њих, по Светићу овима врло сродних. Ну у њима је зато бидо пуно изазивања управљених на Вука. Вук је одговорио на та изазивања, п ако због других својих посдова тек 1839. год., на две године иосде појаве Језикословних ситница. Вук одговара и Светићу као и свакоме од многобројних својих противника : разложно, јасно, исцрпно, ади и безобзирно. Сва изазивања Светића одбио је достојанствено, на је узео да научним раздозима говори о самим Језиковним ситницама. Вук се не слаже са Светићем, који по Добровскоме мисли да су кнезЂ, кнлзб , законт> и овима сродне речп коншија, књига, све ностале од словенскога корена кон, за који онет Светић тврди, да је постао од ирвобитнога кгн иди кнг. После говори о томе како Светић незна свога језика, и указује на његову педоследну употребу многих облика, на пезнањ^ српске граматике, на погрешну употребу многих облика, на мешање дијадеката. И све ово утврђује примерима из самога Светића чланка. На овај Вуков одговор Светић одговара својим нрвим Утуком, којим научну и раздожну препирку замењује дичном грдњом. И на овај Утук Вук није одмах доспео одговорити. Тек 1843. године он на то одговара и то нрво у Скоротечи, па после то оштампава и у засебну књнжицу. Тај је одговор овде под бројем XXXVI. Утук је мало говорио о језику, због чега као да је била поведена ова ирепирка, већ Је киптео жучним иснадима и нотвара-