Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА 29

ваља да сузбија ово зло колпко год може и да грађане учи примером, а ученике своје и примером и речима, како да се понашају према другоме. Много је пријатније свакоме кад чује, да смо о њему добро говоршш. Али н ово има својих граница. Ако човеку у очи говоримо добро, ако га хвадимо, ако преузносимо његове добре стране, онда то Може да изгледа као ласкање, коЈе можда не чинимо искрено, него у каквој задњој аамери, да бисмо му се додворнди и извукди што за себе. А овојепрљаво. Сем тога многима је и непријатна ова хвала у очи. За то је треба избегавати. А своје поштовање и допадање ми можемо изјавити и на други начин, много бољи, деликатннји, приличнији образованим људима, а то је делом. И хвалу пред другим ваља избегавати, особито ако је претерана и ако се односи на старије од нас. У сваком случају нретераности се треба чувати као неистина. Ако баш морамо где казати своје мишљење о коме год, које је повољно за њега, онда опет нека то буде објективно п поткрепљено доказима, како нам се никад не би узело као ласкање или улагивање томе човеку. Једино је добро о млађима говорити добро и хвалити их, било у присуству њиноме било без њих, ако имамо зашта. Ово њих подиже. Ндродна Педагогпја служи се овим среством много више него куђењем и казнама. И, са свнм оправдано. Куђење понижава и убија, а хвала подиже и оживљава. И ми одвише грешимо, што смо у своме, васпитноме раду тако оскудни с одобравањем и иохвалама. Једно од срда „браво"! изречено у згодној прилици може, и у мале деце, и у ученика, и у слугу, зажећи више плама п љубави према ономе послу за који се хвале, но читав низ батина или дана затвора. Најпосле, о другоме се може не говорити ништа. И овде је канда највшпе мудрости. Ми треба да говоримо о делима и о стварима, а не о људима. Људи су грешни, и они се мењају, поправљају или кваре. И ако је оно прво правило, опет има и овога другога, као изузетака. Зато осетљиве људе ваља и оставити, а тући речима, или хвалити, оно што не осећа. 0 свакоме можемо слободно мислити што год хоћемо, као и други о нама; али морамо да пазимо шта ћемо рећи. Па и при највећој пажњи деси нам се опет веома често неприлика. За то је увек слободнији онај који нпшта није рекао. Само то уверење, да никад ништа о томе и томе није рекао, даје му толико унутарње слободе и мира, да свагда излази светла лица иред свакога. Другојаче је сасвим у онога, који ма где ма кад, и ма шта рекао о ономе пред којега сад

излази. У њега се увек јавља бојазан: да он то није'чуо, и номисао: ко зна како је чуо?... Зато, доиста, образовани људи ваља да разговарају више о стварима објективно, а много мање, и можда ни мало, о личностима. Тако ће избегавати многе непријатности и сударе, а удружива&е се све више и чвршће. А ово опет води јачању и напретку друштвеном, ојачању државном и срећи народној. Ето, тако ће најноузданије слаби појединци послужити јакој Отаџбини. Шта смо казали за усмени говор, још внше вреди за писмени. У нашега простијега света одвише се развило донадање, да некога „туре у новине" и да га нагрде. А ако га начине, да га ,ни пас с маслом не може појести", ондапростота ликује још више. Ово личи на оно старо римско „рапет е1 агсепзет". Стари Рпмљани без сажаљења могаху гледати како дивљи зверови растржу живе људе, и то им чнњаше највећу угодбу. Данас наш свет, место да не одобрава и осуђује кад кога у новинама убијају морално, он ликује. Ово је једно зло, које ваља лечити. Новине нису за то, да се у њима грдимо, него да се преко њих учимо. И, у ко.јима год има више личних ствари и грдње, то су горе новине. Оне руже своје другарице, исто онако, као рђаво чељаде задругу, лош ученпк школу непоштен чиновник свој сталеж и као шугава овца што заражује своје стадо. Зато учитељ ваља да је још даље од ове јавне новинарске грдње. Он ваља да се одликује добрим тоном, тактом и пристојношћу и онда, кад морадне, кад буде изазван. Народни учитељ има шта да пише у новине, крупније и важније, но што је грдња појединих грешних и несавршених људп. То су: песме, пословице, загонетке, приче и уопште народне умотворине онога места; то су толики обичаји народни, добри, које треба истицати и учвршћивати, а лоше, које би као штетне ваљало ис.коренити; то су толике старине у томе месту и крају, које би ваљало сачувати; и, најпосле, то су установе или предлози о ономе што би^ваљало предузети и извршити на унапређење онога места. Учитељ треба много више и даље да види, но што виде обични грешни људи. Највише учитељ треба да се чува свађе. Свађа је највећа мана друштвена. Не. Свађа је само израз највећих мана друштвених у срцу нашему. Свађи предходи мржња, и у њој се она развија још више. А кад мржња нарасте до извеснога ступња, она прелази и у злочин. У нас најчешће ничу свађе из оне најјаче особине наше ината. Тврдоглавост, јогунство, ћудљивост, самовоља и пркос, то су дакле највеће мане наше за друштво. Ако још станемо