Просветни гласник

30

наука и настава

речима да их изазивамо и јачамо, онда оде у бескрајност ! Зато : што мање свађе; а жто вшпе шале, | братска разговора, пријатељска договора и слоге!... Довде смо говорили о речима, о томе како учитељ ни о коме не треба лоше да говори, но добро или никако. Сад нам остаје још да видимо дела. Ово је виши стунан, морални. И као год што је добро дело виши ступан. иозитивпога морала од речене добре речи о коме, исто је тако рђаво дело виши ступан. негативнога морала од оговарања нли релепе рђаве речи. И кад је сваки, а учитељ још ! впше,. дужан пазити на речи, онда колико је тек дужан пазити на дела. Учитељ ваља да буде као онај философ који је сматрао за изгубљен онај дан, у који никоме није учинио никакво добро, и као онај други, који на самрти није могао да се сети ни једнога, коме је у животу учинио какво зло. Добро ннје само у давању и поклонима, него, много више, у доброме савету, по.уци, упуту и какој помоћи, што и позиву учитељском доликује много више. Исто тако и зло није само у крађи, превари, и .оштећењу материјалном, колико у неодвраћању од зла, или навраћању на рђав пут. Особито.се добротвор и прави пријатељ јавља у невољи. Кад човек није у невољи, када је у добру, у обичним нриликама, он и не потребује нашега доброчинства. Али се тек у невољи иознају прави пријатељи. Ту је време и место нашој помоћи, и нашем добро-. чинству. Особито, ако зло и невоља изненада дођу, као: опасна болест, смрт, несрећни случај, пожар итд. Ту дугујемо не само пријатељске утехе, него и човечанске помоћи. И ту учитељ ваља да се покаже и као учитељ у томе како да се невољниди нађу п помогну у злу. Добро можемо чинити деломе свету; и познатима и непознатима, и ближпма и даљима, и својима и туђину. Али ваља да имамо на уму, да што нам је год ко ближи, то намјепречи. Онима даљнима има ко помоћи: нека им помогну они око њих, њихови сродниди и сународницн. А ми смо дужни помоћи онима близу нас, оннма око нас, својим ближима, рођацима и сународнидима. Тек у великој невољи и што претекне од ове помоћи ближима и сународницима својим, можемо поделити даљнима и другим народима. Зато је и учитељу најпрече оно место где је, они људи у њему, с којима је сваки дан, и Отаџбина његова. А Вразилију нека остави Бразилијанцима, „капитал" капиталистама, „рад" радницима — нека они о н>ему брину. Јер ови зацело неће доћи да помогну нама у нашој невољи. А најближи, најслабији и најнемоћнији, су учитељу, извесно, ученици његови. Сем своје породице он ближих нема. Зато и нека гледа, да нај-

више добра учини њима. Сав наставнички посао је врста доброчинстђа. Али поред чисто наставничкога посла учитељ има пуно прилика и за друга доброчинства. Нека се постара за мало преноћишта и вечере ономе ученику, чија је кућа далеко, онда, кад је време одвише ружно ; нека се очински нађе око ученика онда када се овај разболи или се иначе нађе у какој невољи ; нека помогне, *да сиромашак дође до својих првнх потреба; нека саветом и поуком у згодној прилици учини, да се ученици сачувају од многих зала и избегну многе незгоде и неприлике ; нека и у школи и у свему васпитању поступа као родитељ и правп пријатељ дечији у свакој прилици, па је доброчииства доста. Што нреко овога може више, то ће он само више вредети као човек. А, сачувај нас Боже злочинстава! Зар учитељ да кроји завере и ради о глави појединима! Зар учитељ да разбија главе ученицима! Зар учитељ да лаже, да вара, да краде, да отима, да сведочи криво, да рушп морал, мир и углед једне породице „или једнога човека! Зар учитељ и да пожели своме ближњему зла, штете и несреће! 0, ие. То би била супротност његовоме позиву. Народ, у којему би то било могућно, морао би да пропадне. Где војници етану да проповедају неред, свештеници безбожност, а просветници мрак, обману и неморал, ту нема државе, и тај народ неминовно мора пропасти. Зато нека, нас Бог сачува далеко од тога! * И учитељев погледи сав израз лица и све спољно понашање биће другојаче, ако он жели добра својим ближњима и готов је да им га учини, а другојачи опет ако им он не жели добра, но зла и пакости. Лице је израз а очи огледало душе човекове. И што се она више поправља, дотерује и упитомљава, то и спољашност добива све више израза. Напред смо поменули, да је нарав важнија за друштво од знања, али да се она теже мења и дотерује но знање. Али ово не значи, да је сасвим немогућно. И ако ће нарав у суштини остати вазда иста , која је и у почетку била, као и знање у својим логичним радњама, опет се она с пажњом по времену може знатно дотерати. За суморне и нреке нарави најбољеје средство здравље и веселост. Зато на ово и треба пазити. За веселе и немарне, лакомислене, несталне, најбоље је средство рад и намерна истрајност у њему. А и за једне и за друге добро је: да се што више креКу у друштву. Јер је још славни немачки песник и философ Гете рекао: „Таленат се развија у самоћи, а карактер у друштву (Свршиђе се).