Просветни гласник

оцене и прикази

жиде може погодити шта се хтедо са оваквим именом. Ваљало је изабрати подеснији натпис књизи. Језик је како у коме прилогу: у причама је врдо деп, а у песмама се нађу и обдици врије и загријеваш и ако су пос.ае у источноме говору писане. Ово је прва кита, те и указах на иедостатке и иогрешке, како би остаде ките биде са свим добре. Иначе ову књижиду, и поред учињених замерака, топдо препоручујем. И тако је техничка страна без замерке. Жив.

2иг Ну§1епе (1ег Агђе11 топ 1)г. ГтИ КгаереИп, 1'го(с83ог с!ег РвусћЈаћче т НеМеЉег^. Уег1а§ уои (]иб1ау Пвсћег. 1896. Име писца деда, чији насдов исписах, није непознато за наше читаоце, јер су имади придике да читају и на, српском језику једну његову расправу —■ о духовном раду — о којој су се Дело и Сриски Преглед похвадно изразиди. У овом новом спису писац хоће да и даље указује на опасности, које прете не само васпитању него и цедокупној кудтури, од духовнога рада, ако се рад не подешава према природи човечијега духа, а нарочито духа младих ученика, који се према систему данашњег шкодовања, готово без изузетка, заморава а на штету бржега и правиднијега му развитка. Наука о чувању здравља може се с нравом поносити, да је у свима земљама постигда огромне напретке; „прописада је и у најситнијим поједнностима какс да се хранимо и одевамо, како да се уреде домови и градови, ади нас шшта не учи у кодикој мери можемо да поднесемо духовни и тедесни рад, у чему су опасности прекомернога рада и како да их спречимо". Овојеподазна тачка раду, који је писац себи ставио у задатак, сматрајући га ипак само као један огдед, да се подожи основ новој науци — хигијени рада , која мора имати за гдавни циљ: борбу против душевнога заморавања, јер је ово гдавно здо, гдавна опасност рада. Строго узето заморавање почиње кад почне и рад, па зато, што се више ради, све више опада и рад, управо рад се може продужавати, ади губи у погдеду квадитета. На основу овога додази се немииовно до закључка, да се за сваки, бидо умни бидо тедесни посао троши извесна кодичина снаге, која се мора стадно надокнађивати, ако се не жеди да наступи дужи прекид у раду иди, можда, да способност за рад у опште не престане, што се све може депо упоредити са потрошњом каменога угља, који се троши за кретање докомотиве, дађе итд.

Дужим душевиим радом опада и моћ пажње, наступа расејаност, мисди се не могу да ириберу а отуд и неспособност за духовни рад (као на пр, у настави), који захтева свежину и прибраност духа. По себи је јасан закључак, да се настава мора подесити тако, како ће се моћи избећи напрезање, да не наступи умор, који убија ученички дух и доводи на мисао, да је бољи нерад него и такав рад. А што вреди за духовни рад, вреди и за физички . Покрети услед Физичкога рада не само да су, после подужег времена, слабији него су и неподеснији и грубљи, често наступи и само дрхтање мишића, — а све то чини те је и физички рад квалитативно гори, док се напосдетку не изгуби и способност за рад. Ето, то је у гдавном што писац на ирвом месту износи пред очи у својој горњој расправи јер је уверен, да се данас о томе ие води рачуна у оној мери у којој ће се у будуће морати водити. Да је његово уверење онравдано, тешко да ће ко хтети спорити, јер се сваки и сам може о томе уверити личним искуством из најближе околине. На свима пољима људскога рада тражи се, да се што више ради, јер је време новац, па што више рада, тим боље. Ми од ученика тражимо да што више раде као и газда од свога слуге. А никога се не тиче што се прекомерним послом сатире снага, а при том иостижу ипак и слабији ресултати. А око је тодико рпасније за народ — као што је наш у кога је просечна дужина живота појединаца и иначе мала, а продуктивност и научнога и практичнога рада још мања. Дела, као што је ггредње. за нас су зато права бдагодет, јер нас могу, још док није доцкан, сачувати од бодести, од којих се остали културнији народи хоће да лече. А позпато је, да је увек боље сваку болест спречавати, него. кад се развије лечити. Писац, дакле, захтева, да се рад подели према природи људској, да се створе погодбе за добар рад, па и ако буде мање непрекидно радило, само нека резултати рада буду повољнији, јер радити сувише, не значи да ће бити боље. У другом делу писац износи, да више иди мање штетности од рада зависи од тога какав је рад и од нарочитих особина онога који радн. Тако на пр. кад се уче речи иди слогови, који немају никаквога смисла, наступа умор после иетнаест до двадесет минута, а при рачунању тек при крају првога сата. Из овога је јасно, како је на пр. ученицима другога разреда гимназије, који, према данашњем уџбенику, иола школске године читају немачке бесмисдене сдогове и речи, које, кад их изговарају,