Просветни гласник

пркве.... „клеветнике", Г1 лажове и .., Стр. 320. „Кад дотичнога доведу да стане орлу на ноге и реп, ђакон узглашава...." Стр. 335. Говори се о -обреду „умовеннја ногу." Лред литијом иде обучен- у Фелон свештеник с Еванђељем.. За њил иде један монах и на левом рамену носи једну Куиу у којој стоји велика кпта. жнвог цвећа и он нреставља „человћка, вђ скуделницћ воду носл"...." Вулгарне речи не би смеле имати места..." Стр. 273. Говорећи о лшцта. која се не могу рукоположити, номињу се и такве речи (ннр. џуван "). које, ло мом- разумевању, ни нод којим изговором не би се смеле помињати у таквом једном делу, а нарочито намењеном за уџбеник. Ако има црквених књига. у којима, се такве речи ломињу, то је изазвала потреба лечења болести (греха), и то не даје права никоме увлачити такве речи у народ, а још мање у младеж. Такве се речи ни у обнчном друштву никад не чују.... Стр. 280. Каже се за жену (невесту): „.... и у опште : да му (мужу) буде сапутница, учасница и по- Ј моћница у свему добром и злом". Из тога следује: ако [ муж почне и зло да чини, жена да му буде помоћница и у злу. То се у црквеним књигама не каже. Стр. 307. Који се пронзводи за чтеца дође у цркву и. после целивања икона, долази („приводи се") архијереју. Тада - архијереј, благословгтии га Јруком ао глави, трн пута, мете руку на главу му и чита извесну молитву." То је двосмислено.... Ја мислим молитвом се благосиља, а руком чини знак крста. У ошите се у овој књизи каже, да архијереј само главу човеку благослови. Стр. 337. „а архијереј га три иута по глави благослови..." Стр. 344. Говори се о великом („богојавлонском") освећењу воде. „.... У све остале и просте дане — не само пред Божић, Бого.јављење и Ускрс у суботу, него и на сами празник Благовести и Вел. Четвртак, литургија свагда бива у вече. „Ускрс у суботу" ! Стр. 85. „Ирокимен је стих, узет из псалтира ирема празнику или дану. Прокимен, значи стих, којн се пред нечим употребљава, а нарочито стих, који се употребљава пред читањем паремија, апостола и Јеванђеља". „За то се он обично и употребљава пред читањем паремија, апостола и јеванђеља"!! Стр. 492. „... „Крсна нмена", „Нреславе" општинске и „сабори" код манастира, то су, тако да рекнемо, алке, којо сједињавају васцели тако много цепани народ српски, и из по.јаса у појас проиосе и објављују свест братства и једнинс између најудаљенијих чланова наше велике задруге Србије..," Место речн „једнине", требало је рећи јединства, јер то није све једно. Такав стил није добар. Стр. 420—1. „На јутрењи, на Вел. Петак, црква свечано ирича о страдању и смрти Спасптеља...,, „..5. У петом (јеванђељу) чита се причање о очајању издајника Јуде..." „6. У шестом (јеванђељу) садржи се причање кДко су повели Исуса Христа на Голготу н о страдању Његовом на крсту." — Стр. 422. Евпнђеље, прича о томе истоме што и на првом часу". У нашем језику „причати", „причање" не значи то исто, што и прпповедати, казнвати ; за то је реч „причати" (причање) веома нетачно употребљавана у целом спзоме делу. „Прнчати" („причање") има двоемислено значење.

Стр. 62. „Дужности Епископа" ; стр. 70. „Дужности патријарха" : стр. 72. „Дужности Митрополита" ; стр. 260. „Уписивање у нротокол крштених" ; стр. 271. „Ко се не може рукоположити ?".... То више спада у канонско ираво, него у обредословље.

Поред свих замерака, ово дело има и добрих страна. Писац, види <је, познаје предмет. Нпр. он врло тачно, у колико ја разумем, доказује тумачењем молитве. којом се о славама иашим освећује кољиво, да треба кољиво да варе и онн, који славе св. Аранђела, св. Илију.... (стр. 382.) Труд, којн је нисац уложио у ово дело, ја високо ценим. Ми немамо оиширнијег дела ове врсте у нашој књижевности. Нема сумње, да ће сваки, који нажљиво нрочита ово дело. поред многих нетачности у излагању самог нредмета, ипак моћи довољно познати обредну страну наше цркве.

Узевши у оцену добре и рђаве стране, „критику" писца (предговор, II.), опширност у излагању појединих одељака.... налазим : у овом делу материјалу није давата потребна логична доследносг, нити лепа Форна стила и језика. -За то, ово „Иознавање цркве или обредословље" овако каквојест, мислим, није удесно за уџбеник. Но, Главни Просветни Савет. у договору с вишом црквеном влашћу (Закон о цркв. властима, чл. 19. тачка 16.) то ће правичније оценити. 3. Јуна, 1897. г. Београд. Јевр. Бојовић нроФесор богословије. САСТАНАК 700. 19. Новембра, 1897. год. у Београду. Билису: председник Мих. Валтровић, редовни чланошг: Ст. Ловчевић, Јован Миодраговић, Андра Стевановић, Димитрије Довијпнић, Јеврем А. ИлиЦ и Љубомир Мил.ковић. Пословођ Др. Стев. М. Окановић. I. Прочнтаи јо и иримљен записиик 699. састанка. II. Прочитано писмо г. министра иросвете и дркв. иослова ПБр. 18.476., којим се Савету шаљу на оцену сведоџбе г. Мих. Грујичића. Савет је решио, да г. Грујичић има кваллФИкације за предавача природно-математичких струка. пошто му је Велика Школа издада сведочанство о свршеном прпродно-математичком одсеку В. Школе. Ш. Прочитано писмо г. министра просвете и цркв. послова ПБр. 18.704., којим се Савету шаље на оцену дело С. Бјелановића: .Кроз славенске земље'.