Просветни гласник

300

НАУКА И НАСТАВА

станљају, да се не гаје људи орпгинални и самостадни, већ да се сви наврћу на један кадун, те да се стварају врло обични, тако рећи просечни типови. И заиста, ово пребацивање има у себи доста оправданога, које је чак и неке прослављене педагоге навело, да појединачко васпнтање код прнватних учитеља претноставе општем васпитању у народној школи. Али, шкода је брзо тај свој недостатак сама поправила. Проучавањем ђачке индивидуалности у школи и подешавањем наставе и васпитања према ђачким индивидуалним особинама шкода је изгладила свој недостатак и опровргла горње иребацивање. Данас се зна, да оно пребацивање важи још једино за децу са ванреднпм индивидуалним особинама (нпр. са слабоумну, слепу, глуво-нему, и сличну тима), која су редак изузетак, п за коју се данас удешавају нарочити заводи. За сву, пак, о'сталу нормалну децу не важи у данашње доба горње пребацивање, и то у толико више у колико. су учитељи способнији да запазе ђачке индивидуалне особине и да подесе према њима наставу и васпитање, и још у колико је мањи број деце у школи. Напротив, нађено је, да друштвени живот ђачки у школи утиче баш врло благотворно на претераности у индпвидуалним дечјим особинама, да све ћошкасто и настрано поступно и скоро неприметно изравњава и глапа, те децу вшие спрема за складан живот у друштву уопште. Свега тога нема у поједнначком васпитавању, које, може се рећи, и сувишо даје маха индивидуалним скЛоиостима, и то како добрим тако исто и рђавим и неподесним за живот у данашњем друштву, те сгвара типове једностране и настране, својевољне и у опште ненрикладне. 6. Прави учптељ данашње основне школе увек се труди да што нре унозна своје ђаке, да ироучи и проникне њине особености и ирема њима да удешава како наставу тако и васпитно утицање. Примери иодешавања васиитачкога иосла према индивидуалности ђачкој многобројни су. Тако, ако је које дете слабуњаво и малокрвно, учитељ настоји да се оно више креће умерено у чистом ваздуху, а даје му поштеду кад се раде тежа гимнастичка веџбања; о одморцима између часова гледа да оно увек изиђе у школско двориште у чист ваздух и да тамо проведе оно време у тихом Кретању. Кад учитељ запази да је које дете кратковидо, одређује му место у првој клупи, те да може добро видети оно што он показује ђацима и што

пише на шкодској табли, а без јачег напрезања очпју, и још ближе ирозору, те да увек има довољно светлости на књпзп, пропису и таблицн. Ако ли је дете тврђе на ушима , оиет ће му се дати место у првој илп другој клупп, те да буде ближе до учитеља; ако је већег пораста, даће му место не у средпни већ на крају клупе, те да остале ученике ие заклања. Кад је дете неиажљиво и расејано, чешће ће га питати но осталу децу; одредиће му место тако да га може увек имати на очпма; гледаће да му развије пажљивост иајпре очигледношћу, где ће радити највише дететова чула, посматрањем слпка, н вођењем разговора о њима, игром, занимљивим причама итд., па ће га поступно навикавати на пажњу и у апстрактнијим стварима. Кад учитељ запази, да неки 1>ак туби лако и заиамти увек и многе ситнице (лакоћа и обилност иамћења), он ће знати да ће тај ђак но свој нрилици брзо и заборављати занамћено (краткоћа памћења), па, кад се увери о својој претпоставци, он ће га чешће питати из ранијих лекција но остале ђаке, да би му се и ова особииа памћсња, дужпна, што више развила. Ако ли који ђак туби сиоро и тешко, учитељ ће знати да тај неће брзо и заборавити што је једанпут добро схватио и запамтио, па, кад се уверп о истинитости своје претпоставке, питаће га чешће о овоме што је тек предавао и показивао, да би га извеџбао и у бржем схватању и бољем тубљењу. Ако је у ђака просторно иамКење ариметно јаче од временога, учитељ ће га чешће питати из историје, хришћанске науке, из читаначких чланака и уонште где се морају памтити времени редови преставпи, те да. му и времено памћење пе .закржља; родитеље ће, пак, саветовати, ако га хтедну давати на даље школовање, да га пре даду да изучава природне науке, или бар такву школу где су оне основица, но друштвене науке. У обратном случају, где би у детета било времено памћење приметно јаче од просторнога, поступиће у обратном смислу. Кад учитељ запази да је неки ђак склон да се задовољн иовршним и иејасним знањем, и да говори и оно што не разуме, он ће настојавати, да баш тај ђак тачно проматра све што се у школи иоказује и то да исказује, да при понављању испричаних догађаја он поброји и објасни и ситнице у њему итд. Ако је ђак сиор на мишљењу и силетен, тражиће се од њега да о простијим стварима баш он премишља и исказује оно што је смислио, да чешће рачуна, пресуђује, изналази узрочну везу итд., и то најпре највшпе на часовима тде је много очи-