Просветни гласник

3 68 НАУКА и

тек, н с тиме тек, у духу општих човечапских идеала. За немачког васпитача вреди, да општи смер васпитни тражи само у Фактима у историјском развићу културног света у опште, а иосебице у оним, који су у органској вези са немачким народом. Јер само извесни чиниоци који се уочавају у културно-истор. развићу човечанском, или једног народа, треба да су мерило и за васнитне смерове и реФорме. Многостране људске радње и тежњо провлаче се током културног развића, као црвен конац. Бескрајан низ чинилаца и управља радњама људским и ходом појединих народа. Отуда и смер васпитања нити се сме заснивати на каквпм својевољннм основима, нити сме отуда потицати. Еултурно-истор. иснитивање у Немачкој, поред све своје тачности, још није на чисто са значајем жене за културнп живот. Шер и Хене признали су бар, да су жене утицале на стварање и развијање наравственоети и морала. Неоспорно! Али значајност жене за друштвени живот тек је економичар Лоренц Стајн и научно признао. Отуда се и правац васпитања женскпња па томе доказу оснива. Народноекономно учење и учинило је, да је напослетку створена веза између до.маће економије (у ширем смислу) и смера у васпитању немачког женског подмлатка. Жена је главно добро у дому и породици. По готову се заборавило, куКа не стоји на, земљи него на жени, (у смислу економије и паравствености у породици). Даље, „човечапство не посто.ји ради породице, него породица зарад човечанства. Породица је основа државе. Каква је данас та установа из које постају сви грађанн сви држављани? За сада је породица готово једина установа, у којој и жене могу да развијају своје особине, п да своју снагу употребе." 1 ) Можда, у осталом, тако треба и у будућности да буде. Ми доиста не знамо о том готово ништа ноуздано. Али у свима досадашњим временима култура види жену вазда у породици. Можда ће култура у будућности и други смер да јој одреди. Писац утврђује, да напредак оиштег добра зависи од тога, колико појединац има моћи, да своју снагу хармонично развије. Идеал: хармонично н одмерено развијање личних сила, дакле „равнотежа свих сила мишљења и осећања, нераздвојно од тога, телесно здравље," развиће индивндуално, треба да је свестан смер нашег времена. Писац узима за пример дете, чије осећање личних способности, чију љубав и вољу за неки рад ваља одмах правилно упућивати и подстицати. Дете већ уме да осећа задовољство са стечене и признате му Ј ) Дома&и ђепије од Дујзе Ото, превод 1-ђе Дапиде Чварковићке. В. Кикинда, 1893.

НАСТАВА

снаге. Задовољетво које се осећа од личних сила прави је извор земаљске среће, па п једини. (Међу тим, незадовољштине је данас много). Задовољство ваља да потиче из чистог унутрашњег осећања, из духа, који управља радом једне личноети. Према томе утицај матера посредно образује дух народа. У породици је корен врсноКе и сиоеобности једног народа. Васпитањем и образовањел врсних матера зајемчитп наравственост и напредак нараштаја, — то је, дакле, главни задатак васпитања женског нодмлатка, тог најбољег градива нације. Жене нре свега треба спремити, да буду врсне матере и с тим нераздвојно врсне домаћице. На основу историје и социјалног живота уочавају се извесне опште тежње као и опште иоследпце социјалног живота. Па тако се зна да је и чиета наравственост једна од човечјих социјалних тежња и симнатија. Тежњом човечјом за чистом нараветвеношКу се и кристализује оишти морал. И статистика хоће да докаже, да расте број моралнијих људи, па дакле, да расте и јача моралност у људском друштву. Прогрес и опадање морала се данас нагло проширује на огромну већнну људи, тако, како никада до сад. Може се посумњати нарочито данас, да морал напредује у друштву. Но човек, има својих моралних симпатија. „Људи имају више врлина, него порока, добре су им радње чешће од рђавих." (Историја цивилизације у Енглеекој од Бекла). Цпвилизација иде све напред, она несумљиво поправља људе, она уздиже ниво општег моралног стања, (али за то мора таложити и један део пропалих друштвених јединица). Баш културно развиће и ноказује, да расте општа наравственост (тј. такве Форме међусобних релација, којима живи већпна људи у једном друштву) и морал. Делимична опадања наравствености друштвене још нису доказ, да се људски морал губи, или да цивилизација људи квари. Писац постанак аристокрације у људском друштву тумачи претноставком, да се и морално уживање цивилизације срашћује са нараштајима начином навикавања. Један број људи има могућности, да одабира и ужива материјална и духовна добра цивилизације; та могућност нрелази код нараштаја у навику и својство. Тако се једап број људи предпоставља бољим од осталих. Даље излази, да је, бар до почетка овога века, аристокрација вршила утицај на друштвену наравственост. Њој је прећутном превагом дато нраво, да поставља прописе доброга тона. Хриш&сшско гледиште на свет није признавало духовну разлику између једног дела л,уди и дру| гог, ни између господара и слуге; али спољашни