Просветни гласник

НАУКА И

положај и места људсва ипак су се задржали; хришћански слуга морао је да служи свог земаљског госиодара. Иисац ирелазп, даље, иа средњевековни целибат, који није давао никаквог јемства за чистоту живота и безбедност онште наравствености. У доба реформације, уздигнутим значајем брака и пачелним уништењем целибата, и васпнтање жеискиња задобило је виши и јачи значај за јаван живот. Дутер је и на девојачко васпитање нроширио начело народног школеког васаитања. А то је била прилика, да се јаче духовно образовање прошири и на грађански ред, који је тиме дошао у подесан положај, да свој живот и обичаје удешава према обрасцу аристокрације. Прелазећи с незадовољством на још неке узроке, (књижевност, француски дворски морал и тои у 17 и 18 в.), који пмађаху утицаја и чинпше неко заједнпштво у наравствености виших и нижих сталежа, — писац се дотиче најмлађе културне епохе немачке. Њене „ужасно материјалистичне тежње и модеран начин рада заузимају сав основ културног живота. За негу осеЛајности и мислености ннје оставила никаква оквира". Писац наглашава, да је најзиачајпија тачка гледпшта у васпитању женског иодмлатка неговање наравствености и здравог иогледа на живот (а ово тим пре, што женски подмладак у вишем чинов. сталежу трпи материјалну зависност, није спреман, да у свету опстане и сам). Здрав поглед на живот ваља неговати у младе девојке. Хииеридеализам нем. класичних п романтичних периодакњижевних изопачен је у једном делу образованих и полуобразованих. Занатлијска се кћи осећа обвезном да буде „духовита" и „важна". Ако ли се осећа и сувише далеко од тога идеа.га, теши се са нешто сентименталног вастштања срца. Васаитавање карактера пе познаје. Образввање карактера се данас не цепи. Жене из вигаих чиновничких сталежа могу да уздигну значај те дужности. Што се у тим редовима буде поштовало и пеговало, то ће се мало по мало и у нижим узимати као добро. За младу девојку значајније је васиитање моралног карактера цего више усавршавање умно. Г. Бакић вели, да се „васпитачи брину највише о развитку моралног карактера код омладине; јер од тога пајвише зависи нанредак цивилизацпје". Писац вазда има на уму породицу и нанредак народа. Са 15. годпном девојче вншег чиновника враћа се из школе у породнпу. Оно сад већ мисли на нречац да досие у ред одраслих, чији карактер му

НАСТАВА 369

се чини као нешто готово, на чему се ништа више не поправља и не васпитава. Породица сад жели, да се кћи иојављује као потпуно развијен људскп створ. Према томе н своје дужности да испуњава. Међу тим, нракса пуна незадовољивих резултата. Онда се девојка шаље у иансионат за годину, две. И мати и кћи себи уштеде тиме неке непријатности. Кћи се отуда враћа готово као млада дама. Она зна све, што друштво од ње може да тражи; шта се друштва тиче има ли она својстава потребних за срећу и напредак породичног живота? Берта Еачер у чланку свом, у једном листу, вели, да се свуда, на улици, нарочито у разним јавним локалима, види, да модерној жени није девиза: мој дом — мој град, ту ћоиве гз ту сазИе. Тек случајно ће пасти реч о том, како пропадају породични обичаји и врлипе, како су живци иреонтерећени, засићени, преуморени итд. Нека свака мати избегава, да своје дете новерава туђину. Ма како да су панснонатска настава и васпитавање савеснп, васнитаница је увек само део множине, ннкад целина; тамо се по невољи мора да запостави неговање нндивидуе. Индивидуално васиитање жене бива с године на годину све значајније за културни живот. Ку&евно васиитање са својом многостраношКу начелно има највише вредности за развијање младе девојке ио свршетку школовања, јер је купа најбољи васиитни завод. Само се изузетно може кућевпо васпитање заменити нансијонатским. Кад и мати и кћи буду себе сматрале као бића не свршена и усавршена, већ која се развијају (\\ г егс1еп(1е), оне ће тада сваки нов дан узимати као прилику за добијање нове спаге и моћи. Ту се оснива правилно гледиште на живот. Тиме је погођено право место за рад, за делање. „Ах! рада! рада ваља да се очисте срца, да се коришћу испуни свачији живот! Гад је као и сан створио Бог за свакога". Легуве ту мисли (у моралној иеторији жена, нревод г. М. Ђ. Милићевића) на женино учашће (ако и ограничено) у часним проФесијама у друштву; наш писац овде мисли на жепипо делање у породицн. Но модерна жена има много виших и нижих амбиција, она хоће и да се прочује итд. Амбицијозне жене предмет су пажње крупнијих и ситнијих нисаца. Најобичније 31МеиШс1ег унознају нас с њима. Познате „краљицедруштва", све жене, које сазивају женске зборове у име женског питања, које тога ради држе говоре, боре се нером, тако рећи образују у жена револуцијонаран дух, све књнжевнице итд. с правом се могу питати својим амбицијозним задовољствима; али писац додаје, да у томе задовољству не може бити ни трунке оне праве, топле и мирне земаљ43 *