Просветни гласник

К 0 В Ч Е Ж И Ђ

379

ако остапнмо захтевс истински доброга васиитања а иорсдимо их са обичиом ираксом, то ћемо са уагасом осетити, колико сс грешимо о нараштаје, што један за другим израшћују, због њихова иеваљалства. Ако ко постави питање, да ли се у нашим породицама у опште одржавају каква стамена прапила васпитачке мудрости п да ли се примењују, то тешко да 11 е доћи до повољна одговора. На доследној мудрости дојкпња, ма како се ту чинило много што шта ништавно, она је ииак права и ненадмашна, (посмотритс само, како дадиља као да тек постепено улива живи дах у младу земљану груду својим тепањем и певушањем, иепрекидипм бенетањем и осмехивањем и свим осталлга радом својим) — тој наследној мудрости не одговара за даљи развој породичнога ништа поуздано, ништа иравидно, и крај све заинтересованости, која се у наше доба показује нрема питањима васпитања, ииак нисмо на чисто нц са основним задацима. Ако родитељи желе, да учитеље одобровоље и задобију за своју децу, то ће извесно добро чинити, ако буду према њима иоверљиви, и не побуђују у њима никакву сумњу, никакву бојазан, нити ихсвојим лонаптањем отуђују. Учитељи ће до душе избегавати, да се за могућне јаче сукобе са родитољима свете на деци, јер је то по себи разумљив и један од, првих приципа њихова иозива. Али су природни пријатељски односи иоузданнји и илодиији од добрих иринципа и намера. Тако је и човечно. Однос учитеља према туђој деци има ту одлику, што иоследња одговорност за њих пе пада њсму у задатак, те с тога може очувати извесну слободу душе нрема васпитанику и лакше се одржатн у испристрасиој висини. Са срџбом мисли о школи миоги одраслп с тога, што чуствује, да и сад заслужује строги суд учитељев. Заиста мора васпитач од позива миого штедљивији бити но родитељи. Али ако му је право иа казну готово одузето, ако он нема удела у том праву родитеља, то нека се и не очекује појава каква, слична родитељској љуоави. Ако се дете у тренутку, кад казнити треба, извлачи из руку учитељевих, то му оно онда и не припада, са послед-

њом одговорношћу губи се и потпун лични интерес, међу њима остаје нешто туђинско, н тако су казна и љубав ближе једна другој но што сс обично мисли. И тако се изрека, да кажњавамо дете, које волимо, може у неку руку и обрнути. По Шилерову познатом дистихону „аријатељ ми показује, што могу, неаријатељ ме учи што треба да чиним." Овога ваља да се учитељ сећа, и с извесним обртањем и користи тиме. Ако хоће одиста да буде пријатељ васнитаников, учитсљ треба свој рад да подеси тако, да васнитаника доведе до умења и до свести о умењу, али и да призпа, шта је с тим ностигао. С тога, што га непрестано „учи, што треба да чини", осећа га ученик као неку врсту непрнјатеља. Како ли се друкча мора чинити наша јавна настава, коју ми но нашем мишљењу тако смишљено и с тако добром вољом дајемо, чије ноступке ми тако изврсио умемо правдати, која, је по нашем веровању тако јасно сређена, да се ни са којо стране не да иападати, — када се гледа одоздо, из жабје аерсарективе, тј. из домаће собе за рад малога васпитаника. Како ли су ту мало потврђује процена раднога времена 1 ), како ли се ми варамо у стеиену постигнута разумевања, како се тешко извршују ноједине операције, како се непоуздано и нннаво п бојажљиво много што шта прешло! Колико су мале ствари прецењене, а велике потцењене бнле! Како се нроизвољни чине многи захтсви школски! Многа се брижпа сцена одиграва у породичном кругу, кад дете не може да одговори постављеним му захтевима, кад учитеља није разумело и пуно страха и иотиштености номоћи тражи од старијих, али кад му ни овн не могу дати решења и сиаса. То су часови, у којим се буди сумња у учитеља и у школу и зловоља рад тога читавог несавршсног односа. Нека учитељ не мисли само, да то може својом наставном вештином и обзирношћу с поузданошћу избећи. и да је ван домашаја такнх обмана! То и не говори, где се нађе, никако још против њега и његове наставе, али се чипи тако. а да тај причин ностаје природом саме ствари, нека му ие остане скривено. ') У Немачкој сваки задатак, који се зада за домаКи рад, мора бити процењеи, колико времена изискује, да се сврши. Та се иродена сабира са ироденама из остадих аредмета, а при задавању се пази, да се не прекорачи граница, одређена за дневни домаћи рад свакога разреда. Овим се иде на то, да се рад равномерно раздели и избегне преоптерећеност. ученика. *