Просветни гласник

11 0 В 4 ! Ж Л I

437

раслим чдановима оштре казне, онда како би могао учитељбити непринуђен да код још невасиитаног ђака, у коме је склоност да се нротиви захтевима, да ради иротивно ономе што је забрањено, који је тврдоглав и упорав, вештак у лагању, — не примени такођс оштре казне. Уџбеник чистог хуманптета, библија, не нознаје ово модерно сватање „човечјег достојанства". „Добро, казне морају бити", одговарају нам, „али за то још не морају бити батине. Оне не само да не ионрављаЈу дете, него га напротив чине тврдоглавим и неосетљивим". Срества за кажњавање, која стоје основној школи на употребу, јесу: псиољавање незадовољства изразима лица и речима, казне које се односе на част и слободу и најпосле телесне казне, које треба разумети као иВДта гаИо права школске казне. Не може се порећи да је било деце, а на срећу још имагтакве, која не треба никада да осете ирут, код које су сасвим довољне друге казне; али се исто тако не може порећи, да су за неке дечје погрешке и пороке једини лек ударци. Ео је само неко време био у практичној школској служби зиа, како се могу наћи тако рећи невероватне лажи, упорна п груба ионашања, свакојаке моралне суровости у те младе људске биљке и он ће одобрити да у таквим случајима ништа не помажу упуства, лишавања слободе и др. Један ударац овде више вреди, него сто речи. И код трајне лењости, кад ученик неће никако да ради такво је срество сасвим на свом месту. Што је већи број ученика у једном разреду, то се чешће јавља потреба телесног кажњавања, а нанротив има ли учитељ само ограничен број ученика око себе, то може пажљивије да проучава индивидуалност сваког појединог ученика и да удешава њима сходне васпитне методе, а тиме ће ређе требати да се маша за прут. Ну узмимо слику онакву каква се она стварно јавља. Обпчно учитељ ради с ирепуњеним разредом; ирограмом је нринуђен да у тачно одређеном времену савлада не баш малу материју; а као препрека му се стављају несавладљива лењост, грубост и др. пороци, — да нам је у оваквнм околностима видети тога, који не би узео прут! Господа пак, која умеју мудро говорити за зеленнм столом о сувише великој жестини учнтељској, о оскудици у стрнљењу и о „педагозима с батинама", брзо би се излечила кад би само мало под овим околностима опробала. Да нрут није погодан за свако дете, да је код поједине деце и штетан, неће порећи ни један разуман васпитач. Да га пак са свим не буде, није могуће ни у мушким ни у женским школама, и ако ће у носледњим бити ређе потребан. Мања деца више осећа.ју бол н телесна

казна јачи утисак оставља, а што је веће дете, у толико више при томе реагује осећање части и стид због казне и чини га осетљивим. Мноштво удараца и напраситост не вреде. К томе нека буде примећено, да руку управља гњев и онда дете не осећа учитељеву душевну надмоћност, којој се оно вољно нотчињава, него телесну превагу, којој се свакако по нужди покорава са угушеном јарошћу и сакривеном песницом. То огорчава срца. За то оно старо правило: не кажњавај никада у афекту! Јеси ли потпуно у праву и јеси ли много ражљућен, не пружај се и одмах за прут; нареди грешнику нека изиђе; продужи мирно предавање и на крају часа — када је се крв умирила — изврши казну. Онда се не може десити, да у јарости нрут погоди место, за које није био намењен, а и кривац и цео разред сматраће казну као нотпуно заслужену. Слепа жестина н овде може само шкодити. Врло је тешко, нарочито у млађим годинама, ову жестину зауздати и одржати се у стрпљењу; али ко воли децу, која су му поверена и хоће да буде свестан велике одговорности и нред Богом и иред људима, он ће гледати да изучи ову „прву учптељску врлниу". Још од једног морамо се добро чувати, на нме од тога, да не уносимо у школу љутњу, коју смо нонели с друге стране — од куће или с које друге стране ван школе — и своју злу вољу не изручујемо над децом, која су у томе са свим невина јер онда ми гледамо на све кроз тамне наочари. У противном се греши против дечје природе. За то кад ступамо у школу напоље с ћудима и бригама! Хоће да се изнесе један важнији разлог противу права кажњавања у основној школи, у толико важнији, у колико се са надлежне стране изговара: да телесна казна може нашкодити здрављу. Кзд би ово било, требало би је одмах прогнати из школе. Истина бива да се неком детету, услед телесне казне, нанесе штета здрављу, али се ово односи на кажњиво прекорачење овог права. Истина је и то, да се многи родитељи деру на видљиве знаке казне, а они сами куд и камо жешће кажњавају своју децу ; а колико крвавих огреботина и модрица доносе деца са игре и свађе с друговима, а брижљивој матери и не пада на ум, да ће то нашкодити здрављу њеном драгом мезимцу! Кад учитељ мирно и с размишљањем нримењује казну с нронисаним оруђем'), а нри том пази на узраст, пол, темпераменат, стање здравља итд. не може, по нашем мишљењу, у нормалнпм нрпликама нанети ннкакву штету здрављу дечјем. Друкчије је — при') У пеким немачким државама одређена је неличина ирута и место где ће иадати ударци.