Просветни гласник

НАУКА II НАСТАВА

569

на по се за наетаину обраду оних предмета, којима је поглавита задаћа развој естетичких /осећања: у васаитној паетави није ииљ грађа, садржина иојединих наставних иредмета, веП је главна ствар оно, гито се у унутрашњости васиитаниковој ствара том грајјом као насиитним средством. Циљ васпитања је у васпитанику а никако ван васпитаника па ма у каквом облику то било !Тако и код овпх предмета главна је ствар развијање естетичких осећања, а знање и техничка извежбаносг појединих нредмета. на то намењених, ступа назад и само се у толико појављује, у колико служи овоме циљу. Естетички није васпитдн онај, који иесму — макар технички најлепше — пева ;без осећања, који црта лепо без унутарње естетичке оданости своме послу, који у онште влада техничком страном умет.ностп, али који је -не оживљава у својој унутрашњостп естетичком топлнном. Међутпм стручњаци често заборављају на ово педагошко правило засповано на правилној психолошкој основп, те као главну ствар обрађују уметност често без обзира на то, да ли та уметност производп у васпитанику естетнчка осећања или не. Чак и такав мислилац као што је ироф. Ланге нарочито наглашава ову страну у естетичком васпитању. Тако се често иевају и декламују несме ради параде н при том је главна Ствар, да песма н декламација добро иснадну, а да ли је та несма нли декламација веран или лажан представник осећања онога, који је пева 1 или декламује, о томе се и не мисли. Тако је често и с лсталим уметностима. 4. Из овога овако посгављеног цпља потиче одмах питање: на који се начин нриродио — по законима пспхичког жнвота — развијају осећања. Да то објасннмо полазимо од оног онштег психичког закона, који нам казује, да се осеЛања не могу с поља 1всисиитанику иредавати, ве& да она иостају у унутраишости, ако се исиуне извесни услови. Према томе је педагошка лудорија, ако васпнтачи мисле, да ће се тонлина, коју они осећају и износе у своме предавању. пренети, ваљда зрачењем, н на васпитаника. С тога се и естетичка осеИања не казују, него се развгсјају испуњавањем оних погодаба, нод којим је то развијање могућно. С тога је за васпитача од неоцењиве вредности решење нитања, које су те погодбе, под којим је развој естетичког осећања могућан ? Пре свега — на осећања не можемо у васпитању утнцатн неносредпо осећањем, већ тек посредпо помоћу представа, а представе пак добивамо чулним опажањем и реФлексијом. За предмете, који су особито подесни за развијање есте1 Ср. ЗМсМег, Ваз 1ле<1 а1в АизЛгиск Је& Се1:ић1в. А11еи1ни-г, I 893.

тичких осећања, а то су уметности, веома је важан моменат, да код њих мора бити чџлних утисака као елемената за развијање елементарних естетичкпх осећања. Чак и код оних уметносги. код којих је садржнна јако наглашена, као што је несништво , не губи се чулни елеменат, који се огледа у ритму, слику и т. д. Из овога излази, да је нрва задаћа естетичког васпитања: развијање и усавршавање внших чула, за чије су утиске нретежно везана елементарна естетичка осећања. То развијање чулностл се нротеже у два иравца: 1.) У правцу анализе онога хаоса од утисака, којн иашачулапримају из спољашњег света; дакле у нравцу разликовања појединих елемената разностручности и њихоиог правнлног, јасног и разговетног схватања; и 2) у правцу синтезе те разноликости у целину с пзвесних тачака,1 дакле, у правцу сагласности, прегледностн, једппства. Оба ова циља иостижу се темсљним иосматрањем чулних утиеака, при чему се полази од најпростијнх облика хармоније, симетрије, проиорцпјс 1 ит. д. па даље све сложенијим. При томе посматрању васпитач треба да је пасиван, а васпитаници активни. Наставник треба да се ограничи само на давање побуда, а право пропалажење како елемената многостручности тако н елемената јединства и сагласности. На тај начин оно, што видимо, биће свесно вкђено; оно, што чујемо, биће свесно чувено, јер ће се јасно разликоватн делови, те ће онда бити јаснији и одношај тих делова у целини, као и она осећања, која се нојављују са хармоније, евритмије и пропорције у тим одношајима. 5. Но, као што смо напоменули, свака је уметност — симболика; свакИ предмет уметностн само представља оно, што је уметник зампслио. 11а н саме се природне лепоте — као лепоте узете одвајају од свију других одношаја и посматрају се као оствареност онога, што ми имамо у нашој унутрашњости. Зашто залазак сунца изазива тугу, излазак радост ; зашто равница утиче суморно, а брежуљцн весело, — све је то с тога, што су с тим различним предметима свезани и различни низови представа, помоћу којих решавамо оно, пгго у самом предмету не лежи, алн што ми држимо да лежи, т. ј. што нам сам иредмет представља. Тако нас у почетку проста чулна лепота побуђује на стварање нових психичких творевина Фантазијом и на естетичко уживање у тим Фантастичким творевинама. Хоће ли пак те Фантастичке творевнне бити јасне и разговетне, разнолике и многобројне, па према томе хоће ли и естетичко осећање, које 1 Ђг. II. Бакић, Оншта недагогика. Веоград, стр. 50.