Просветни гласник

НАУКЛ И

и да су 110 њима учитељи иредавади азбуку, особито по ОрФединону, који је ирештампаван 1792. и 1793., на и иосде тога. Исто тако овај бечки од 1785. који је код нас ио осиовиим школама служио све до 1844. године, а тако исто и у Аустроугарској по сриским шкодама. (Наставиће се) ДВЕ Ј1ЕКДИЈЕ ИЗ ПРАКТИЧНЕ ПЕДАГОГИЈЕ (СВРТЕТАК) Морадном одобравању, ако оио није довољно, може се додати и каква награда; ади је то много мање потребно, него што се обично мисди. Јер одобравање је по себи награда и она би најчешће ио себи била довољиа, да ми сами не учимо децу, да траже н друге. Ми сувише подржавамо гледиште, као да је егоизам главно човеку; чисто, да човек каткад рекпе, да је то циљ наше педагогије. Ади кад би егоизам био главно у човеку, како би моралност икада избила из човека? Еако би се могла .јавити у овом свету чак идеја о незаинтересованости или самопрегоревању ? Самопрегоревање у ногдеду на личну корист природио јс и налази се у кдицн у детету; треба га само умети развити. То је ствар одушевљења и живота, а не вештачких махинација. Детету треба среће; ко још сумња у то ? Ади сроће нема веће од оне, која со везује за његов труд и његове успехе, ако му је ми умемо иредставити. За њега је задовољство, да буде у реду и V миру с уредбом, да односи мале победе над собом, наравно, ако то опажа и нризнаје, на прилику, његов наставннк који мора бити одличан. Уважење, које му со згоднол ириликом показује, знаци иоверења и прпјатељстна, којима му се оио признаје, — ето то су награде за њега. Још мање је потребно везивати нарочите иаграде за истицање усиеха у науци. Јор научити нешто, то је по себп задовољство и то у толико веће, у колико из мегоде боље; успех ту има већ у себи награду. „Способност, коју неки имају, да боље и брлсе науче, требе да се сматра као природни дар, који не би требало да собом новлачи нп награде ни одликовања, нити да икад правда махне неког другог реда." Нема сумње, умност има своју вредност; лакоћа у учењу и уснех увек ће се ценити и славити у шкодама. Оно, што треба избегавати, да се не би скренула дечја савесност с правог пута, то је, да се ови природни дарови, ова „снага", ие хвале као добра воља кад добра воља не буде ту учествовала. иросветни гдаСник 1899.' г.

Прича се, да у бдажена времена опште утакмице између Француских гимназија, кад је уснех једног ученика био довољан, да издигне и усрећи каквог проФесора илп какав завод, није било ретко, да се и сувише гледало кроз прсте неком ученику, чији би ранији успеси давали право очекивати од њега огромне резултате, тако, да је такав ученик могао некажњено чипити оно, што се никоме другоме не би допустило. Тешко је разумети ма гата што би већма деморалисало и било штетно како за онога, према коме се чинп таква мплост, тако и за оие, који то чине. Пошто умност сама не води далеко без питомости и марљивости, то увек у вредност доброг ученичког задатка удази неки труд, дакле нека заслуга у правом смислу речи. Све, што ја хоћу да кажем, јесте, да је ствар наставника, који се брину о моралиом васпитању, да иронађу у успеху оне чиниоце, који га производе, и да својом пазкњом истакну оне особине, које једнне заслужују уважење и признање. Тек уз ово ограничење може без великих незгода остати и одржати се наш обичај, но коме ми непрестано поредимо ученике међу собом и храбримо њихову утакмицу, њихово лично прегнуће. Иначе, рђава дејства, које тај обичај може дако имати на карактер, готовоби поништида опо кориспо побуђивање,које ономожесаопштитидуховима. Ми нарочито истичемо овде потребу, да се треба подједнако бринути о свима ученицима. До душе, то је увек тешко; па онда немогућно је, ако се нарочито не одлучимо одупрети се природпој накдоности нрема онима, који су даровитији. Али како ћемо се оддучити па то, кад смо већ раније усвојили, да одлукујемо, побуђујемо и истичемо ону, мало час поменуту Јачину"!? Човек је у толико више склон ка овом издвајању ка овој већој пажњи према даровитијпма, у кодико је то најпосле и нека врста правде. Доиста, шта је природније него одмеравати оно, што дајемо, према ономе, пгго примамо, поклањати дакле пажњу сваком детету према ономе, у колико је оно покдања нрема нама, судити о детету ирема каквоћи његовпх резудтата? — Лепо. Али замислите слабог ученика, који се свим силама труди, да вас задовољи, и чији врло савесни трудови остају неопажени; замислите ученика, који се види занемарен због оних „јаких"; шта има већма жалосније за њега? Шта најпосде може више деморалисати, ако је који од ових одличнијих конкурената каква лењштина (а то може бити), која сија с мало труда, чија окретност вара све, и чија осећања заостају иза духа? Па није само то. Чак и ученик у сваком погледу средњи, најгорн учоник чак, не треба да буде 26