Просветни гласник

204

НАУКА

И ИАСТВВА

занемарен ни због најбољег. Ако га треба држати, треба га и васиитавати. Дужни смо и нрома њему, као и према другима, јер је упућивање њему нотребније. Тек ја не бих хтео да будем сувише напван; узимам и ја, да има граница овим варљивим стварнма. Не треба барем ни о коме тако лако очајавати, пити се икога одрицати, док се но учини све, што је могућио, па да човек буде сигуран, да не може бити ничим прекореи. Не треба се дакле ћутке, ирећутним уздржавањем, уклањати испред ових непонрављивих. Лојална је дужност нзрично извсстити њихову нородицу, да се с њима не може ништа друго учинити, до да се задрже с осталим ученицима с обзиром на човечиост — наравно, ако то тражи породнца, и ако ова „мртва тела" неће бити штетна за завод. И у колико се треба мање устезати за ове потребне елиминације, у толико се више треба сматрати обавезним према оној деци, која заостају н којом управљамо II. 0 ДИСЦИ1Г.1И1Ш на часу, о наставничком ауторитету и моралном иаснитању у оиште С ових мисли да пређемо на дисциплину за време самог часа, да прикажемо ногодбе проФесорског ауторитета и узмемо на ум моралну делатност, коју он врши независно од онога, што предаје. Много је већ говорено до сад о том, да се ауторитет не стиче. Извесно је, да он има својих ириродних погодаба, под којима се јавља; извесно је, да га једни имају по себи, а да су други поред свих својих лепих особина и великих напрезања без њега. Па ипак имати ауторитета или га немати — за проФесора је то особито важна ствар. Онај, који га нема, већ тим самим изгубио је своје добре стране, те ће још најбоље учинити, ако своју делатност окрене на какав други иосао. Међутим, да видимо изближе, шта чини велики ауторитет једних, као и шта уништава или упропашћује ауторитет у других. Узроци и ногодбе за ауторитет су врло многобројнп, ма да од неједнаке важности, сви су пак физички , иптелектуални и морални. Што их један проФесор има више, тим је већи господар свога разреда и у толико већи утицај има на њ. Али те иогодбе нису подједнако битие пи у погледу на се, ни у погледу на ученике, које имамо у виду. Многих може и не бити, па да опет не буде велике штете, нарочито ако их шта друго замењује. Што се тиче физичких погодаба, сам стас и телесно развиће већ су ио себи чиниоци, чиј знача.ј није мали, нарочито код мање деце. То треба знати, па и ако ту човек не може игга мењати си-

лом; једино при том ваља имати на уму, да у колико већма наставнику оскудева тај природии дар у толико је иотребније надокнађивати га чим другим. Исто је тако више или мање и с гипкошћу у кретању, с изразом погледа, са видом п гласом. Елегантносг је луксуз, али известаи ступањ аљкавости већ је озбиљна неприлика. Велика кратковидост особпто компликује дисцинлину. И најпосле, јасно је, да за утицај средством речи, треба имати и добар глас. Међутим није нотребно, да глас будс особито звучан; то чак по мало може и шкодити, н проФСсори, који су у омом иогледу сувише одаренн, неће учинитн рђаво, ако се мало и умере. Доиста и да не истичемо Смешну страну извесних јаких гласова, увиђа се, да сувише високн или сувнше јаки гласови тако исто заморавају, као и сувише слаби. И ма како то изгледало парадоксално, они се готово мање чују просто за то, што се мање слушају. И колико бн се могао навести с једне стране случај, где јак глас ироизводи страх (што је, у осталом, грубо дисципдинско средство), толико би се могла с друге стране изнети стотина случајева, да он иодражавањем изазива жагор код деце, даље да својом грмљавином чини, да се тај жагор и не чује и да у опште повлађује тај жагор. ПроФесор, који много виче, готово увек је проФесор, који се мора тужити на ларму. Додајте још, да се у овом реду идеја махне и злоупотребе узајамно изазивају: ретко је, да они, који сувише јако говоре, не говоре сувише — а то је опет друга махна, због ко.је неће бити њихов говор слушан. Сви пак знамо колико умеју извесни беседници уиотребити и слабији глас; проФесори то могу чинити још боље, кад имају сличне добре особине духа, одушевљења и проницавости, а по себи већ говоре у интимнијнм прнликама и више имају да изазивају говор, него да сами говоре. Но тиме се неће да каже, да треба желети, да ироФесор пма слаб глас: то је врло често слаба страна. Идеално је у недостатку каквог мелодичног гласа, који особито пријатно потреса уво и осваја слушаоце, имати чист, јасан и довољно оштар глас, којим се може човек паметно служити. Али и они, који су мање одарени у оиом погледу, учиниће много боље, ако увиде одмах, у почетку, оно, што се обично увиђа доцније, а то је: да се готово увек у разреду говори сувише и сувише јако, да пажња, која се постиже, зависи од хиљаде других ствари, али је готово увек обрнуто сразмерна с гласом, којим се говорило. Међу интелектуалним погодбама ауторитета знање није од највеће вредности. Тим се не каже,