Просветни гласник

НАУКА

И НАСТАВЛ"

205

да једном насташшку није потребно потпуно знати оно, што предаје; то није нпкад оскудевало нашем наставничком кору, у коме је већина нроФесора била увек у овом погледу и изнад онога, што се од њих тражи. Кад се само добро зна, зна се готово увек и довољно, те да се имају деца чему научити; чесго се чак и сувише зна, ако се зна, т. ј. боље би било да се и мање зна, ако се знања нреносе рђаво или ако тачност у исказивању не одговара обиму. Оно што не треба губити из вида, јесте, да је глас о (научној) „јачини" каквог наставника, као што веле ученици, од особито велике номоћи код њих и толико исто вреди као елеменат оверења, колико и сама та „јачина". Отуда и јесте велнка вредност чинова, који ту јачину освеКују. Кад и не би каква титула, н. пр. о про®есорском исниту, имала какве друге вредности. онет би већ због овога требали млади проФесори датеже, да је задобију, јер она почетиицима уравнава врло многе тешкоће, признајући им собом знање и способност. Исго то важп и за личне радове, за штампана дела, тезе итд. У овом погледу ученици су чак с врло пријатном наивношћу. Задовољни, што се могу поносити својим ироФесором, они с младићским одушевљењем увећавају његове заслуге, стварају око њега врло пријатне легенде и великодушно му се поверавају. Била стварна или васпитачки створона, ова нреимућства ипак не важе толико, колико суђење. Ако ову особину треба нарочито развити код младих људи, она је такође потребна и проФесору. Овој особини се особито лепо придружује дух у правои смислу речи, жив, лак, окретан дух, али је он може заменити. Дух у смислу духовитости је вслика сила на часу као и иначе, али је он само онда магистрална особина, кад је наклон и весео, кад је појачан здравим разумом. Иначе је он сила, од које се више страхује, него што се ноштује, па која може чак донети, да буде и омрзнут Све ово нас доводи до моралних погодаба ауторитета, до погодаба, које зависе од карактера; оне су пак главне. Једна таква погодба, без сумње, јесте, да се нарочито у почетку школски народ држи на довољној даљини, пошто се зна, да је он готов на злоупотребе. Међутим проФесори не треба да су без извесне, срдачне а мушке интимности; за њих је то чак важно средство за рад. Али је с друге стране истина, да је ова Фамилијарност врло оиасна, ако је не уједначују основне добре особине целокупног држања и резерве, према којима једино она и има цену. Без овога губи све, па ма она и не

водида баш до саме аљкавости и распасаности у поштовању између ђака и наставника. Није овде у питању материјалпо држање, које је готово само Физичка погодба. У осталом сваки зна данас, да у колико је сувишна елеганција у оделу непотребна, па чак и неумесна чим пређе извесие границе, у толико је с друге стране потребно бринути се и о овоме н не датн маха аљкавости. Непажљивост у држању и кретању нарочито је важна, што је она једап морални симптом. Доказ тому је, што је иста ствар, која ногпуно испада за руком једнима (јер им све испада за руком) немогућна другима, н. пр. ходање у говору, пролаз и шетање око клупа прп предавању итд. На све ове ствари треба да пази почетник; он себп не сме допустити ншпта, што би могло компромитовати његово држање; сваки положај сувише слободан, па ма он и не био неучтив, може се не допасти једнима и онда се тиме већ губи онај лепи еФекат, који нроФесор може 'имати. Тек само, попављамо, Фамилијарност, држање у опште и све маниФестације овога реда мењају свој значај ирема карактеру, који ириказују. Карактер, то је најважније. А ои је састављен од овога: од воље и срце. Срцем постижемо, да нас воле; то пак све упрошћава и неодољиво је но себи. Нознато је, да се ђаци у томе не варају и, били велики или мали, не остају дужни ономе, који их воли и који им то носведочава. Међу тим, исто као што у моралу срце има своје могућне испаде и не мож,е само себе довољно обуздавати, исто тако у педагогији оно само ие може водити друге. Нарочито се не смеју водити самим осећањима младића, од којих хоћемо да створимо људе. Човек треба да буде карактер, а да би се створио карактер, треба да и сам учитеЉ буде карактер — дакле битни чинилац је воља. Бити карактер значи бити јаке воље, знати шта се хоће, а шта се неће, а не да се послужимо Кантовом Фразом, „летети тамо амо као мува." Иудје нешто супротно карактеру, који можсмо мерити по томе, у колико се слаже са самим собом, као и сталношћу и иоследицама у намерама. Како здрав разум, узет за мерило, једино без апсурдности даје могућности за ову сталну сагласиост са самим собом, то карактер у пуном смислу речи претпоставља јак разум; додајте томе доброту, па сте здружили све, чиме се највећма уздиже морални ауторитет. Али како се ови елементи савршепог карактера више или мање подвајају и показују међу собом ступњеве, то бпсмо ми, кад би требало бирати, рекли, да највише ауторитету доприиоси воља, пошто она чини, да је неко карактер или да није 20*