Просветни гласник

206

наука и

настава

карактер без епитета, него да му се карактер може обележити таким и таким надимком, таком и таком особином. Ћуд, необузданост, здовољнос.т, због којих нпр. данас кажњавамо нешто, што смо јуче одобравали, и кудимо оно на шта ћемо се сутра смешити највише и руше ауторитет. Ауторитет се пак највише утврђује хладнокрвношћу, примањем широких али гипких начела, једном за свагда јасно поста в_ љених, а које мирно примењујемо и којих више не одступамо. Тражити мало, или тражити одлучно; претити и поверљиво обећати, али ове прегње и обећања увек одржати —■ та средства имају увек своје дејство и то у толико пре, у колико простије идемо овим путем. ■— Како, зар никад попуштања ? рећи ће се. А ја бих управо рекао: никад затезања; никад љутње. Јер ова једнакост у држању јесте сигурно средство да избегнемо буре и нанраситости. У осталом довољно маха слободи. Она не смета ни неиредвиђености, у чему има и доброга, ни финоћи оцењивања у индивидуалним случајима. Довољно је, да ученици, знајући на чему су, увек буду на чисто и неизненађени. Ансолутна нравда у дисциплини, једно мерило за све исте случајеве, па онда у погледу рада добро распоређено време — то су обични облици, у којима се има појављивати ова сталност воље. Она осем каприса, искључује још губитак времеиа и бескорисно брбљање; али она никако не искључује корисне диверзије, пријатну лектиру (која се увек мало употребљава), па чак и слободно разговарање, које често више васпитава него и лекције. За све то има места у добром распореду времена. Без сумње, све ово је обухваћеио једном општом особином, а то је: ироФесионалном савешћу. Њу чине доброта и здрав разум, здружени с чврстином, другнм речима, она обухвата јаку али просвећену, наклону вољу, управљену једино на добро својих ученика. Ученици је познају, па ма какав облик оиа узела, и то им улива највише реснекта. Они је познају чак и по строгости, коју они никад не мрзе, кад она долази од овог извора, исто као и по доброћудности, коју они тек с резервом воле, ако она нема горњег знака. Они је иознају нарочито но начину предавања, по начину, како се њихови задаци понрављају и по многом чему другом. Ето, ту је велики чииилац ауторитета. Можда ће бити добро задржати се мало на доброћудности. која јечесто камен спотицања. Узгред буди речено, ми говоримо о правој доброћудности, иошто лажну нико не може ни волети. Унраво с тога, што додирује најнзредније особине, доброћудност је камен спотицања за најбоље од њих,

као н. пр. за сродну јој — Фамилијарност. Сигуран собом, довољно милујући свој посао и радећи га с рољом, нун наклоности према ученицима, наставник се моЈке завести да одушевљено и готово неодмерено говори о многом чему,што може немати везе с часом и разредом. Па баш и кад се не би сувише говорнло, било би незгодно мењатп тако сваки час и у све живахности, која не излази из самог рада: у толико би то било незгодније, што често ученици неће бити толико одушевљени овим узгредицама, колико ћемо се тим одушевљавати мп сами; њихов дух сасвим слободно тада суди, да час није био унотребљеп, како је требало. Често нх при том и дражимо и то тако, да носле није лако њима владати. Али је ретко, да се овим путем и неосетно ле оде до смешних сцена, које су увек велика опасност за ауторитет. Брзо се стаие говорити и сувише о себи а то не свагда скромно; стану се причати своји послови, стану се исповедати поверљивије ствари, које с правом ученички несташлук дотерује и уленшава но вољи. Све то пак значи, да смо подлегли радозпалости, која не сматра, да има обзира, и која у брзо престане бити наклона. Или пак почну се понављања самог себе, понављају се већ познате досетке; причају се анегдоте, које ученици преносе из године у годину; њих ученици већ у иапред знају и по вољи стварају прилике, да их по ново чују. Та и иначе је тентко не понављати се у настави, па и кад је најтрезвенија и најозбљнија! Све то најиосле умеју ученици експлоатисати на особит начин. И док бисмо мислили, да их занимамо, у ствари било би обрнуто. Још би се могло сматрати као велика срећа, ако би се на овој низбрдици умели зауставити. Иначо ни сама старост нас неће зауставити ни поправити; та само компликује ову доброћудност Сасвим је нак друкчија права срдачност, искрена оданоет ученицима. Били мали или велики, сви они воле више свега, да могу наћи у свом проФесору човека, који се интересује за њих и. оним, што се њих тиче, који према иотреби говори и о стварима, које се не тичу предмета, али говори обазриво, и увек с достојанством; они воле да нађу човека, коме се у нрилици могу обратити, — : сигурна, да ће од њега бити лепо примљени, добити добар савет и крепку реч. И колико год се губи површним ћаскањем и досеткама без значаја, толико се исто тече најмањим знаком озбиљно доброте. Нри овоме облик мало зиачи. Суровости намрштенка, који чиии добро, исто се тако примају као п његова љуикоет. Оно, што се можда нарочито допада, то је нуноћа, округлина, т. ј. простота и веселост у збиљи. Ма.ла зловољност, каква корисна