Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

207

истииа, речена мало живље, неће ту ништа покварити, ако је ученик сигураи, да му се ж,ели добра. Приказ ових оигатих чинилаца ауторитета могао би се завршитп још наноменом ведикога значаја, који има непосредно интересонање, наставниково н. пр. какво непосредно доброчпнспш, које наставник може чинити ученнцнма. Него то већ и иначе није неиознато. С тога још некодико речи о неколиким нарочитим средствима, која утпрђују и одржавају ауторитет. Једно од најпотребнијих средстава ове врсте јесте добар распоред времена. До душе, оншти расноред часова се нзрађује готово независно од проФесора; али ипак сваки проФесор располаже но својој вољн временом, које му је одређено за његов предмет и сам подешава према томе времену распоред свога наставног градива. Ето тај расноред, тај ритам лекција, задатака и разредннх вежбања треба да су што боље утврђени. Тај пак посао је доста тежак. У овом реду од особитог је зиачаја и нрииремање ученика за саме испите. Много то значи, ако про®есор улије уверење ученицнма, да се ои непосредно интересује за њихов успех. Тада ће се и његов расноред лакше разумеватн и изводити Исто тако први час у почетку годнне је од врло велике важности. Каткад од њега завнсе сви остали и никако га не треба олако узети. Утисак, који иаставиик да од себе нри овом првом додиру с ученицима, одсудан је. То је тренутак, кад задобивамо ученике. Не ностигнемо ли то, онда је то тренутак, којим се они сами користе, да опииају свог новог проФесора, а нарочито ако је он новајлија. А тешко ономе, ко ту рђаво прође! Прво, што треба урадити, то је прозивати поимеице памтећи место појединаца ; уједно се при том мало јаче обраћа пажња на свако лице, те да би се оно што пре запамтило. Ово особнто унрошћава дисцинлину. До душе ово је прилично тешко за проФесора, који нема много часова у једном разреду. Међу тим и ту има помоћи, ма да, у осталом, после краћег или дужег времена сваки већ успе запамтити повећи број имена и лица. Сад, н. ир. у случају да је неки ученик немиран, ларма или смета другима, ваља га прозвати по имену и то не, да гагрдимо или укоравамо или да му иретимо, (што све готово никад нема резултата), већ да дамо реч ономе, који нам смета. Сама реч нроФесора математике или живих језика: „на таблу"! има чудно дејство. Нема сумње, да ово извођење „на таблу" ставља слабог ученика у врло мучан ноложај. Али још већиучиичине заповест: да на- |

стави неко објашњење или да понови оно, што је нроФесор предавао. ЕФекат ће бити ироизведен чак и онда, кад ученнк није баш сасвим слаб. И јачи ученици, ако су небрижљиви, држе се тиме у реду исто као и слабији. Ако они одговоре добро чак н врло добро, у томе нема и не може бити зла; њима се тада иапомене, да то, што знају, не треба да буде разлог, да могу узнемиравати друге, који су дошли, да пешто чују. Њихов успех баш, који их истиче у очима слабијих другова, треба да их нобуди, да буду питомији. Што се иак тиче слабијих ученика, који су много вшпе елементи нереда, њих стављамо у грозну забуну (која их лако може умирити) већ самим истраживањем да говоре (чега се опп грозно боје) као и приликом, коју остали добивају, да се наслушају њихових глупости и несмишљености. Само и овде не треба прелазити сувише у иронију. Озбиљно и хладно испитивање с довољном пажњом на одговоре, с кратким и мирним карактерисањем њихових одговора, па чак и ћутање, ето то је најприличније за овај случај. Ах, ово ћутање! Оно је често одлично средство. Изненадни нрекид лено започете лекције, прекид, којим би се дало израза незадовољству уследкаквог несташлука, има врло велики еФекат; обпчно се одмах по том и пажња увећа. Важна чињеница јесу и ученичке преваре и доскочице. Никада не треба бити играчка ђачких обмана и подвала; скакад, кад се појаве, треба их савладати било тим, што ћемо их презирати, било тим, што ћемо нх примерно казнити. Свакако, нек се јасно опази, да нх знамо и да пе допуштамо, да се заведемо. Само, још је достојанственнје, ако их не узбудемо пазирали сувише олако и без разлога. Осем тога често пута их можемо уништити каквом нростом алузијом и показивањем, да у њих не верујемо. И ово последње треба неговати као важан принцип Узалуд би се ратовало противу обмана и лажи, ако не бисмо и самп били апсолутно искрени. Ако би, па прилику, ученици видели, да проФесор развија необичну ревност само онда, кад се примиче општа инспекција; даље, да инспектора нетачно обавештава о раду и успеху разреда, или да с њима заједно комбинује средства, да баци нрашину у очи. Такав рад и такав пример коме би могао уливати љубав ка истини? Исто је тако и с ирегледањем задатака или с поправљањем. Наравно, да је овај посао но себи тежак. Тек опо, гато се ие може изоставити, то је: да се задаци правилно траже, да сс довољпо тачно прегледају и да се не обмањујемо никаквим иодвалама нити да проиуштамо какву иебрежљивост.