Просветни гласник

216

К 0 В Ч Е Ж И Ђ

К0ВЧЕЖИТ1

СТАЛНОСТ УЧИТЕЉСКА И НОВИ ЗАКОН

По свима досадашњим законима о осиовиим шкодама учитељима не беше загарантована сталност. По свима могао је сваки учитељ у свако време бити кренут „по нотреби" без икаке кривице и, наравно, без своје жеље. И поједини министри су мислили, да би се њима окрњило једно ираво, ако би им се ово одузело. Тако је не само у почетку школске године било толико премештаја „ио иотреби", да је већ то било нрешло у обичај да се прави „учигељски расаоред ", него је често и у току године било толико премештаја, особито приликом политичких промена, да ни један учитељ није био сигуран са својим местом ни до краја школске године а камо ли даље. Да је ово било једно зло, о томе не треба ни говорити. На нрвом месту било је зло за учитеље и њихове кесе и породице. Сеоба ни у летње доба није добра, а камо ли у позно јесење, када су обично распореди довршивани, а још мање у зимње, када су се учптељима смрзавала деца у путу. Учитељи су морали у бесцење да продају што имају, те да дођу до које паре, потребне за пут. И ако им се илаћао неки путни трошак, опет ово није било шшта; јер је он према потрошку био никакав, а често се исилаћивао тек после иеколико месеца. Због тога давања у бесцење учитељи нису ни смели ни хтели ништа да имају. Зато нису ни могли да се одају нн пољоиривреди ни каквој домаћој економији. И, при свем том што су, према другим и већим и папреднијим пародима, имали приличне плате, они су чинили умни пролетаријат или интелигентну сиротињу. А с тога, што не могаху да се одају овим радовима, од тога је н школа патила. Не могасте ни поред једне школе да нађете, или барем то беше велика реткост, угледан врт школски, школску башту или градину, која бн била на украс школи, на нонос и радост учитељу, на уживање и добитак ученицима и на корист и срећу места и околнне. И није чудо. Учитељ — творац њен често не могаше да сачека ни семе да му никне! И нре но што му израсге, ои могаше да види и Златибор и Хомоље и све „учитељске Сибире", ни крив ни дужан, да не зна ни зашто ни крошто, само зато, што је неко тако хтео: што је неко желео његово место, или што је хтео да му се освети. А ако је н дочекао „распоред", он је н

оно мало лука, купуса и кукуруза морао да даје буд зашто зато, што му га паследник, знајући да га он не може носити, није хтео да откупи. Премештаји учитељски беху једно велико зло и за школу. Нико се озбиљно не могаше предати ни ономе чисто васиитноме, интелектуалпом н моралном послу у школи, презајући непрестано од могућнога иремештаја. А кад посленпк нема наде, да ће оп дотични посао и довршити, онда га он од свег срп,а и не може радити. И ако у послу наиђе на најмању сметњу, он се неће ни трудити са свом снагом да је отклони, него ће је остављати другоме. Тако је и било. Мало је и било озбиљних радника , који су све сметње отклањали и радили у истини за напредак деце и добро околине своје, пего је све носило карактер иривремености, новршности и спољности. Дубине и интензивнога рада нити беше нити могаше да буде. 0 томе говораху сви извештаји. 0 потреби сталности писаху се читави чланци, и паглашавашс се, да без тога не може бити ни напретка школинога ни добра учитељскога. То се истицаше као највеЛа сметпа уснеху у раду школскоме. Ни за држанну касу ово не беше добро. Ма колико да сеобни трошкови беху мали, опет они у суми изношаху знатно велику цифру, и ако, као што вндесмо, иа штету и школе и учитеља. Не може се нрећутати и још једиа штетна последица ових иремештаја. Кад су, на послетку, и кметови и нопови и посланицн и иначе поједшш људи увидели, да у свако време, на нросту реч своју, могу кренути учитеља, они су почели да подцењују учитељски ноложај и позив, и то је веома лоше утицало на углед ншхов. Служба учитељска иочела је да се сматра као папдурска, и, не може се порећи, да су поједини пшекуланти иравили капитал од ово!'а за своје личне ннтересе. Вило нх је, који су кретали поједине учитеље само зато, да доведу на то место некога свога, или ма кога заинтересованога за — добар бакшиш! А да је ово утицало на свет деморалишући, и то је истнна истинска. Пајпос.ле долази још једна лоша страна ових свакодневних премештаја. Министарство просвете, које има много узвишенији задатак, које има да управља просветом, да ради на бољитку њену, на потребним поправкама и усавршавању н>еном, не могаше од ових личних питања главе да дигне. Његов рад свођаше се 1'отово на сама „постављења", „нре-