Просветни гласник

274

Имам само да речсм, да јс прс овога рата чешки кнсз као изборнив био зависан од немачкога цара, комс јс морао да чиеи и изпссних да;кбина, осоособито у рату.'Са римским иапом Гргуром VII. Вратлсдав је бно V врло дасканим, унраво нријатељским односнма до самога трснутка, 1075. год., када јс ПЈшсгао уз цара Хенрнка IV иротнв љега. Скоро на свима бојним нољима у Нсмачкој као н у Италнји, храбри чешкн војннци одржавали су сјајне нобедс н иану нрогнади из Рима, гдс Хенрика IV круниса за цара 19. марта 1084. ново нзабранн и ностављени напа Кдимента III. Шта внше, Вратислав је дао нсмачком цару, осем војне номоћи, још 4000 гривана сребра. За свс то стекао је ираво д I се може звати краљем чешке земље н Чсшка би осдобођона сваких даљих матсријалиих одиоса нрема немачким царенима и за доцнија времена. То боше на сабору псмачком год. 1086. у граду Мајнцу на коме беху нријатељи Хонрикови, на име: четири митронолита, 12 владика. бсзбро.ј властеле световне, и кнез Вратнслав са брагом Јаримиром. Тада .је Хенрик метуо иа главу Вратисдаву круну и огдасио га краљем Чешке и Нољске. Још је Хенрик IV надожио митрополнту Енгелберту тревнрском, да с Вратиславом пође у Чешку н да га свечано крунише у храму св. Вита. Тај свечанн чин свршен је 3. јуна на дан св. Вита. У сред службе номазао је митрополит краља Вратислава, који беше у свечаном краљевском руху н мету круну на главу како њему, тако н њсговој жени краљици Сватави, такође обучсној у краљевско рухо, на што свештеници и властела узвикнуше трн пута: „Вратиславу краљу чсгикдм и иољском узвишеноме и мирољубивом, Богом крунисаномс живот, срсЛу и аоведу Не мисдим да учествујем ни у народној радодоети овога тренутка. Место тога помињем: да се сав значај ове краљевске титуле везиваше само за лпчност краља Вратисдава, а не и за њсгове потомке, који према немачким царевнма и даље осташе у старим односима изборних кнежева. Према томе имао бих раздога, но начину чешких историка и ја да сгавим питање: не би ли било боље за чешки нодитички и културпи живот, да је Вратисдав место немалкога цара, који и иначе беше усамљен, помагао римскога папу Гргура VII, с којим је тодпко пријатељевао ? Не би ли Гргур VII на рачун тако ноузданог савезника, као пгго могаше бнти Вратислав, дозволио слободу сдовенске богосдужбе н но осталим чешким црквама, осем сазавског манастира ? То стечено, зар нс би било много значајнцје, но сав блесак његове краљевске круне; јср служба словепска бпда би иајснажније сред- !

ство нротив нсмачкога елемента, који је свс више нроднрао у Чешку? Но да сс оставим и тога. Појава круннсања чудно је утицала н на сазавскн манастир. Старешину сазавског манастпра, оната Вожетјеха веома јс уважавао краљ Вратнслав, тако да га јо видљнво одлпковао од осталих маиастнрских старешина. Вожстјсх је много на то полагао и по својој славољубивој нрпроди веома се истицао. Беше некаква велика свочаиост. Краљ уђе у цркву и ссдс у свој сто. Од врсмена крунисања беше обичај, да у таквој прплици нрашки владика метне краљу круну па главу. Тада бсшс владика Козма. Да ли што нпјс био присутан, или што сс едучајно није ирихватио круис, доста да јс место њега извршио ту дужност опат Вожетјех. Гнсван што је омаловажен, владика Козма хтсдс да га збаЦи са опатства, али кад се властела озбиљно заузс за Вожетјеха, он најзад нопусти и наложи му да се нокаје, говорећн : „Ношто ти, опатс, умеш да дољеш и режеш кипове, да би ти се опростила ногрешка којој сп сам узрок, паређујем : да изрежсш расиетога по писппп п шириии својој и да крст сам одиессш у Рнм п оставиш у црквн св. аностода Петра." Вожетјех је смсрно саслушао заповест и без одлагања је извршио. Алн за то опст пријатељства ипје могдо бити између њега и владнке Козме, на штету сазавског манастира. Године 1092. 8. јануара умро је краљ Вратислав п на чешки престо дошао његов брат, брњенски кнез Конрад но само за 8 месеца и те истс године прсмину п остави престо сниовцу Брстиславу II (1092.—1100.), спну Вратисдављевом, као најстаријем у роду. Међу тим немиде се појаве дешаваху у манастиру св. Прокопа. Бидо је монаха као што су Димитријс, Канан и Голаша, који не само што не вољаху и не поштоваху Вожетјеха, него хтедошс ио што по то да се дочепају старешинства у манастиру. Онн нису бпрали начпне како ће да оцрне и наруже свога оиата, само да га лнше звања. Четири године одбијао је кнез Бретислав тужакања против оната Вожетјеха и најзад кад га јс стрпљењо нанустидо, нздао је 1096. године наредбу: да се монаси словенски из сазавскога манастира поново прогнају и друге године по жељн владике Козме, који је по сво,ј прилици највише радио па томо, да буде постављен за старешину сазавског манасмира бреновски Дјстхард, с киме дођоше н монаси Немци, латинскога обреда. Тако јс упронашћена задужбина св. Прокопа постада наслеђе туђинаца. Читадац има раздога да нита: шга је било са тројнцом незадовољних иротивника Божетјеха, шта