Просветни гласник

К 0 в ч

Е Ж И %

275

ли са књигама словенским, које су толико неговане у сазавском мапастиру. На оба питања одговориће нам сазавски летописац. Он ка;ке, да су „ио нрогоњењу опата н>егови противници блудили тамо вамо, иотуцајући се но свакојаким местима, докле најзад допавши највеће беде и сиротиње не потрагкише заклона у сазавском манастиру, где су и живот свршили чемерно; и да су словенске књиге сазавског манастира разбацане и оштећене на све страие, да се никада више не врате у манастир". Али као да је провиђење хтело да само с једном књигом чини изузеће, као са драгоценом оставом знаменитога чешког и словенског иросветитеља и борца против католичке пролагапде, оснивача сазавске обитељи: са јеванђељем св. Прокопа, које је чудним удесом судбине, заборављено и презрено у својој отаџбини, постало предмет највишег одликовања и поште у сред најзиаменитије богомоље краља , пајиећега католика". Доиста то је чудиа иронија судбине једне вааше православне словенске књиге. Због тога неће бити сувишно ако неколике проговорим и о начину, како је та знаменита старина допрла до Француске. (свршиће се) БИЈБАНИДА у еелу Вражогрнцу, ереза зајечарског, округа тимочког') У многим крајевима Србије, а можда н у свима, у иетак иред Ђурђев-дан излази маса зкена и баба у иоље и шуму, да крај река и потока, по висовима и долинама, прибирају разне лековите биљке. \) Наш народ многе своје иотребе подмирује још на иримитиван начин. Између осталога и лечење болесника врши се у пароду махом ио усменом предању и стеченом искуству. И ако данас у Србији има придитан број декара, опет је то сразмерно одвећ мади број да би се могда сваком болеснику у сваком селу и за сваку бнљку указати лекарска номоћ. С једне стране, дакле, та оскудица брзе лекарске помоћи, а с друге стране недовол.но поверење према лекарима, — којима се обично обраћају у тешким болестима или у последњим болесниковим часовима,— учинили су, да наш народ још и данас има чудиовато мишљење о лекарској умешности у лечењу бодести, на се зато увек с неком зебњом обраћа лекару, кад већ мора, за лекарски савет. Док на нротив с невероватном нредаиошћу и непокодебљивом вером у оздрављење одлази прво врачарама, па онда бајалицамаи другим самозвапим декарима, тражећп лека најчешће аа болести невине природе. Често ћете чути у селу ове речм: Кад ти иребаје баба Миља као руком да однесе болест, или, чим ионијеш што ти буде направида баба Роса, лакнуће ти као да си од мајке рођен. Иа ако ништа не помогну гатаре и бајалиде, онда се обрате некој дркви или манастиру за просвктни гласник 1899. г.

Тога сам се дана 1894. год. десио у селу Вражогрнцу, где се такође иде у Биљаницу. Неколико дана пред Биљани Петак у селу Вражогрнцу п мушко и женско и старо и младо говори са особитим задовољством о Биљаници и ноједииостима које се тога дана дешавају; бар је то тако у селу Вражогрнцу, а има за то и оправданих разлога. На сам дан Биљанице бабе и жене поране с мотичицама и торбицама у гауму, да потраже лековито биље. Милина је то видети како се тога дана рано у јутру нижу гомилице жена и баба једна за другом дуж тимочке железничке пруге, све обучене у чисто, бело руно, као на какав свечаник. Како је та ботаиичка екскурзија иародних видарица за мене била од интереса, то се упутим и ја у иоље, да том приликом сазнам и које народно име биља из тога краја. Кад сам стигао до места где се траже лековите биљке, видим неколико жена к Р а Ј једнога шумарка где копају с кореном Зутрћу!ит Шћеговит Б. Нриближим им се и упитам их за име те биљке и за шта је унотребљавају. Једна ми од њих одговори да сс зове кључеви и да се кромпирићи њени уиотребљавају против болести клинови у мошницама (килавост — Негша шдшпаНз). Оставим их да копају, па се упутим даље. Стигнем другу гомилу жена, где ревносно конају крај шуме разне биљке. Једна од њих ископала је један струк кукурека и на моје нитање шта је то ископала и за нгга ће јој, она ми рече, да је то јсдињак' 1 ) и употребљава се против говеђе болесги аоганац (прншт, далак — АиШгах). Друга једна моли баба Миљу да јој покаже косачу, те да је набере за своје девојче. Ја свратих пажњу и видех да косачом зову Тћатив соттишв Т. и употребљавају је за мнјење (главе) косе девојчицама, да би им израсла дугачка коса. Ту исту биљку употребљавају и нротив болова у рукама и ногама. номоћ, јер у Бога најиише наде иолажу. Кад је већ болесник дошао до свеће, опда неки нотраже и лекара, тек да могу казати. Ето, брате, или сестро, све смо чинили, звали смо и баба Миљу и прија Росу, и ноиа је читао и светио масло, на и доктора смо пред смрт нитали, али кад нема данце не можеш помоћи. Наш народ лшвећи у незнању и заблудама сваки свој неуспех принисује божјој наредби и судбини. Па и смрт својих кућана нриписује божјој вољи и судбини, ма да би се тај губитак често могао избећи наметним лечењем. Ну велика већина народа живи у тврдом уверењу, да сваки бодесник мора наћи лека. ако има дана од Бога. То је свакојако лепо што у Бога подаже велику наду, али ири том не треба заборавити ни ону мудру изреку: чувај се, иа ће те и Бог чувати; или, иомози се, па ће ти и Бог номоћи. 2 ) Једињаком зову у Вражогрнцу усамљен струк кукурека. 35