Просветни гласник

304

наука и настава

Н А У К А И ГРЕШКЕ У НАСТАВИ I. ГРЕШКЕ У ЦИЉУ Мане наших васпитних система н грешкс у васпитаим методама нашим долазе отуда што су нам погрешни и нејасни појмови о правом диљу васпнтасања. Од тога какви су нам идеали које желимо постићи, задиса и наши планови и начини да их извршимо. И ако су вам циљеви, пдеали нејасни и погрешни, неће се бог зна што добро постићи, па иека би нам путови за извођељс баш били и правилни. И пе само то, него нека је пајсавршенији начин за извођењс каквог циљ а,ако је само циљ погрегаан, може бити злпх место добрих последица. Обичне грешке које се тичу самог васпитног циља ово су: I. Греши ко мисли да је знање главније него дете. — Ово је једна од главних заблуда. Учитељску је памет кроз читаве векове бунило она позната изрека: „знање је сила". Алп то је само донекле истина. И слепо усвајање ове делимичне истине сметало је те се није појмила она друга, већа истииа која је иза те: знање само собом није никаква сила; једно обично људско створење вреди несравњено много више него сва знања која му се могу дати или која оно само може прибавкти. Знање нема у себп моћ развијања, а човек га има. Човек је пајвећа земаљска сила коју је Бог створио и која треба непрестано да се развија. Две су, дакле, силе с којима учитељ располаже: дете и знање. Васпитачи обраћају главну пажњу на знање, а то не треба да буде. Ако бисмо хришћанску догму о првобитном греху и последици тога, о човечјем паду, узелн као симболичку представу нрвобитне слабости људскога рода, како у погледу физичком тако п у погледу моралном, онда би дужност васпитачева управо била да онај првобнтиц грех поправи и да ради на томе да се људски род снажи и уздиже физички , умио и морално. А ово се даје поствћи, јор се и добро и зло преноси и наслеђем гомила, код појединца као и код читавог рода људског. И ако бисмо зло оставили без сузбијања, оио би расло и тако ојачано ишло с покољења на покољење; сузбијамо ли га пак, њега би већ у четвртим колену нестало. На другој страни то исто бива с добрим. И његов се утицај може повећати кад се само с одређенпм нланом на томе ради.

Н А С Т А В А Али као год што се, нрема учењу наше вере, човек ннје могао сам снасти од последица првобитног греха, него му је ради спаса била потребна туђа, божапска помоћ, исто тако и у овој нрнлици, ни човек иосебице ни род људски у целини не могу напредовати ако на ово свесно не прсгну. А помоћи васпитаннку да ово свесно нрегнуће учини и јесте задатак васпигачев. Ако бнсмо се па оиој библиској слпци још задржали, онда бисмо рскли да је узвишепи посао наставникок: да човеку помогно да се узднгне и приближи Вогу, савршеном по зпању, чистоти н сили. И оида када сваки човек буде свеспо тежно да се у свему овоме Богу ириближи, човечансгво ће доћи до највеће мере своје среће и свога напредовања. Ујемчити овај напредак и јесте задатак настави. Али се то ие може постићи ако се зпање буде прецењива.ло а човек потцењивао. г Није потребно расправљати иитање: колико се може развијати људски род. Оно о чему треба разбирати ово је: може ли се људски род физички, умно и морално усавршавати, и може ли се његова тежња за напретком појачатн н боље упутити? И онај васпитни систем, чија би Филозофска основа била таква да на горње питање не би дао познтиван и новољан одговор, такав систем не би могао задовољнти нити пружнти наде н одушевљења правом наставпику. Кад будемо имали јаеан појам о томе шта вреди дете а шта знање, онда ћемо наћи и поуздан начин да у теоријама о васпитању одвојимо жито од кукоља н да уочимо ону хармонију, које у истини има у здравим мислима иедагошких пиеаца, па ма како различна гледишта опи ималн на васгштање. До каквих настраности може да доведе ограничено и неправнлио схватање правог васнитногзадатка, имамо најлепшн пример V томе да највећп део учитеља сасвим погрешно схвата основно начело Иесталоцијева и Фребелова спстема. И Пееталоције и Фребел пмају у својим васнитннм системима разие ствари као наставна средства. Али се ствари ие дају деци да оиа што науче о самим тим стварима; главин је циљ да се тим начином из дечјих умиих способности, из њихових склоности да што смисле и ураде, створи у њих снажна рсцептивиа и продуктивна моћ. Учитељи пак чије је ногледе на ово номутило оно мншљење даје главнп цнљ васпитању повећање знања, схва-