Просветни гласник

ВАУКА II НАСТАВА

305

ти.ш су употребу тнх ствари као средство да деда што дакше и што боље науче о ирироди и особииама самих стварн. Оио, истина, добивено је много већ и сампм тпм што је се на тај начнн ноиравио наш метод у давању знања, јер-су се јасно опазиле све користи од очнгледности у настави. Ади је то тек само једаи и мади део оне истине коју су пронашли Песталоције и Фребел. Њихов је главни диљ био да развију, да ојачају човечје моћи створене на огпдте добро човечаиства, а увећање знања и по обиму н по јасности био је сиоредни и случајни део њиховога иосла. Ми смо нак, погрешно радећи, тај ред обриули н знање истакли као главни циљ васпитања а развитак човеков, ако о њему у опште још п водимо рачуна, свели на случајну корист од учења Добро уочити ову разлику, од огромних је иоследнца. Не схватајући како треба сам диљ васпитавања ми смо од хваљеног система очнгдедно наставе начинили, у његовим битним дедовима, најсмешпији начин наставе којн је ваљда икада бно у школи. Никакав наставник неће бити сиособан да свој иосао отночне како треба, ако буде мислио да је његова главпа дулшост да своје васнитанике само знанствено уздигне на виши стунањ од онога на коие су онп бнли, када су његовој бризн поверенп. 2. Греши ко мисли да је давање знања главни циљ наставе и у погледу интелектуалног образовања дечјег. — Нема сумње да је наставникова дужност да ум својих ученика богати знањем. И што им буде давао впше зиања у толико боље, ади само уз претиоставку да им не осакати њихове моћи да и они сами, самосталпо, могу стицати зпања. Била бп то велика грешка гонити дете да оно само собом, својим властитим искуством и исиитивањем прикупи зиагве што су га нагомилади толикн векови. Али би била јога већа грешка од стране наставника. ако бн он покушавао да своје ученике свему томе знању паучи. Оно познатих истина што се може научити за време школовања, сразмерно је мадо. И ма колико да знање вреди, више вреди она моћ човекова да знање може сам стећи. И што учитељ буде вшпе ценио знање, све ће брижљивије васпитавати своје ученике тако да га оип умеју тећи и оида кад више не буду у школи. Колика ће то бити добит за њих кад се узмогну сами учити из књига, од људи, у самој природи ! Цпљ правог умног образовања не сме бити само увећавање човечјег зиања, него развијање његове умне моћи да већ пронађсне истине тражи а иепознате и сам пронадазп.

3. Греши ко мисли да се васпитање у школи завршује. — По свршетку школовања ми се обично мало бавимо систематским радом на томе да по утврђеном плану дисциплинујемо наш разум, да проширимо наш умни видик. С тога нам обично напразно прођу најбоље године за наш самосталан рад. А за какав васпитни систем ие може бити теже осуде него ако нокољења ученичка, која су се под њим васпитавала, излазе из школе без воље и способности да се сама даље образују. У ученика је ириродна жудња за знањем. Па као и свака друга жудња, и ова за знањем може да се развије, да се шири и јача. И ако је наставников васпитни метод правилан, онда п ова жудња мора временом бити све већа. Ову природну тежњу за знањем наставник мора развчјати тако да она код његових ваепитаника постане свесном навиком на рад, да ностане њихова дужност. Од „волим да радим" треба да постане: „ваља да радим". Оно што је неко рекао за наставу историје: „треба ученицима показати да у њој има блага и упутити их да га траже", то иаставиик треба да уради код својих васпитаника за све гране знања. Наши учепици ие добију довољно извежбаности да у књигама умеју да нађу знања и да га отуда извуку што брже н ноузданије. И један од најпдоднијих васпитних нокрета нашега времена лежи у оном старању да со човск упути да на свом образовању, што ширем и јачем, систематски ради и посде свог школовања. 4. Греши ко мисли да је довожно развијати у ученика само способности да примају знања (рецептивне способности). — Добро је то бити у стању нешто лепо схватити, али је још боље умети што и створити. Ма колико да је то велика моћ што неко може брзо и добро нешто да научи, још је већа у томе, да се то што се зпа може корисно и уиотр.ебити. Зпањо, па ма како велико да је, мало би што вредило, ако с њиме не би упоредо ишли и воља и способности да се оно и употреби, песебично и корисно по човечаиство. Колико је и колико људи веома учених и веома способних да што лако схвате и науче, па ипак нису никад имади никаквог непосредиог утицаја на друштвени и морални наиредак човечанства. Стварачка моћ нашега духа јесте управо оно што нас чини способним да што урадимо. А та се моћ може развијати, и наставникова је дужност да њен развитак и номогне. Знањем се можемо служити у два правца: оно нам може бнти подлога за наша размишљања а може нам и иомагати да поправљамо положај и иаш и осгалих људи. И наставник се мора потру39 *