Просветни гласник

ПАУКЛ И НАСТАВА

323

не користи и изиела иред свет његове небројене заслуге, па инак су оне толико неизбројне, ипак је извор његовнх користи за свет тако неисдрпан, да ће и носледњи нмати исто онако много новога у њему да нађу, као и ирви. То је човек, који је и у сиог народа имао поред многобројних поштовалаца и доста нападача [да напоменемо само оба Азинија], али који у новије доба имаде само разумних одењивача, поред великог броја обожавалаца. Само су се два човека сд иознатих великих хисторика дрзнули, да у многом онореку вредност Цидеронову, од којих ср први, Друман, и сам илаши своје слободе, па му на мах уступа „вапредни таленат у адвокатској вештини", а други је, Момзеп, безочан у нападању. Не устежући се, да „глуностима" назове сва писма овог великог стилисте, па чак и она „Атику", да изјави е су беседе Целија, Полиона, Еуриона много боље и духовитпје но сав Цидерон, да каже еје „глупакомпилација" цео филозофскн рад највећег Романина, он јавно излази с оваквим закључком: „да је Цицерон скроз и скроз био такав Фушер, да је сасвим спеједно, којој се струци одао" [Моттзеп]. Овако штогод ми апсолутно не разумемо. Или се овпм хтело ићи у крајноет с оригиналношћу или.... али боље да оставимо тог човека на страну, па да погледамо људе, чијим се светлим именима и стручној образованости мора и један Момзен иоклонитп, и који сви једнодушно нризнају: даје Цицерон највећи беседник у Романа, најбољи нрозаиста у њих и најобразованији човек мсђ њима с најизвежбапијим осећањем за лепоту. Ни о једпом човеку из старог века нема тако много поузданих података, као о Цицерону, и ниједан човек из доба јелинске и латинске класичности не стоји нред нама са тако осветљеним и нознатим духом и характером, као он. Све оно, што је Цицерону својствено, јасно је као сунце, иа ипак нашн преводиоци нису то ни у најмањој мери знали. Цео дух његов н сав характер тако се огледа у свима делима његовим, да нам ничији подацп нису потребнн — он нам се сам иоказује. Његове погрешке политичке, које у осталом нису тако огромне, као што се има обичај да каже, н опог је оп сам доцннје увидео [што се показује из оног писма Атнку: „нон ез<; сгесНШе, (|иап1а нН регћ(Иа 1п 18118 рпнсЉиз" невероватно је, колико су вероломнп ти велики људи"] као и његова таштина нровирују пз сваког његовог рада негде више, вегде мање. Али не треба увек узимати оно за таштииу, што је често оправдани понос или патрпотизам. Међутим све то отпада нред часним н до-

стојанственим животом, који се исто тако јасно огледа у делима његовим. Поштен и частан Романпн, идеалан отац и муж: мислимо, да му је тим живот довољно охарактерисаи. И јошједиу врлипу њсгова духа морамо спомепутн: толику примчивост за илемените мисли и леп облик, колику нпједан Романин није имао. Цезар и Ливије диве се и величају таке особине, али нх ии сами нису у тој мери имали. Међутим оно, што је најглавније у Цицерона, то је његов нссравњен дар у беседпнчком нравцу, који је он нотпомогао бесамртном вредноћом. Ои је хтео да постане вештак у говорништву, као циљ свога живота поставио је : достићп Демостеиа и атенске беседиике — и иостигао је. Необичан ток и лак иад дивотан је у обнлној му беседи, он со ту креће тако слободно, а уз то имајући необичан приповедачки дар, доиста чипи огромне успехе и ностизава свој циљ. Он сам каже, да је неирестаним читањем Платоиа, Демостена, и т. д. добио силовнту своју вештину, али је зато истина и оно, што каже Евинтилијан: „Јер ми се чини да јс Марко Тулије, предавши се сасвим угледањем на Јелине, поотигао снагу Демостенову, обилност Платонову, љупкост Изократову". Но постигавши толику, у латинској књижевпости беспримериу, владу иад језиком и слогом, а уз то уздигавши своје образовање, и онако огромно до дивне хармоније, којом је надмашао све Романе, могао је лако постати оно што поста и остаде, највећи беседник и најбољп прозаиста свога народа. „Цицерон је спојио коректност, спметрију и изобиље у језику, изиео је узор ирорачуњене композиције и љупке Фразеологије, а вешта управа и рашчлањавање периода, који утнчу на нас љупкошћу евојпх стопа, његово је дело [Всгпћагс1у]. И сам оп каже, да се једва отреса хиионактеа н септенарија, којн његовој прози дају толику умилност, колику нема ниједан Латин, а може се са свима лепотама јелинске нрозс уноређивати не очајавајући о исходу. У његовим је делима најлепши латински језик у свој својој дивоти и силини, и ма да је нешто блажи од Демостена и оскудева у оној величини са кратким и јасним изразима, има много лепшег ритма, богатије нскићених реченица и дивнпје композиције. Стил му је норед свих пабројаних лепота јасан и округао, пробраним речма и Фигурама украшен, пзмешан кадгод једрим и здравим хумором а често пута нун заједљиве сатире ; и ма да нема Фине иронпје и горког сарказма, ма да нема објектнвности и скромности Демостенове, препун је одрешите озбиљности и поноситости, а искићен изванредним патосом, најзад прожет таким истинитим п топлим осећањем, каквнм се ретко ма који