Просветни гласник

плукл и настава

326

знао, а кад помислимо да је Цицерон владао готово целокупним знањем свога ]!ека, опда можемо слободно додатп, и колпко нх је год уопште било у јелинској философији . Кад смо, дакле, сасвим на чисто с тпм, да је дух и характер и стнл Цицеронов готово исти у бесадама као у реторским н филозофским стварима, а поименце опакав, каког га ми изнесмо, и кад сиојимо то с уверењем, да нреводилац треба да нам у нреводу поглавито изнесе и стилне особппе самог оригиНала; онда је јасно, да ћемо ми сасвим слободно одбацниати оне преводе као савршено рђаве, који то иису изнели, на макар оии, у погледу лексичком п граматичком, немали ниједне погрешкс. II у овом ирегледу но ппсцнма мн ћемо се дрлсати хронолошког реда, јер ће нам оп показати, да се лагано ипак прелази — у најновије доба ирашшшјем иознавању класика латнпскнх, да им со добро иојима класичиост, јер се сад ако ништа друго, а оно не преводе зато, што иема вештака да пх преводи. Из нознатог филозофског дела Цнцероновог „0 државн" врло се честр нреводи у туђим књижовностима, а и чита радо у оригиналу, носебице само један део из шесте књнге нод именом „Сциниоповог сна". То је омањи а леп панегирик другом животу, врло красно и класично изведен [на чему ће латинска књижевност и њени поштоваоци вечно остати благодарни Макробију, који га сачува], у ком сс у збивеном слогу и пробраним речима износи сва садржина изгубљених књнга истог филозофског дела. У том је делићу, за који се може рећи с нрилнчно поузданости, е је и у самог Цицерона био само леп уметак а ие део органске целине, тако лопо збијена сва Птоломејева теорија о свету са Платоновом о духу и држави, тако згодно и вештачки унесена мисао, да је романска република онај ндеал, који је ноннкао у главн великог Јелина — да већ боље бити не моаге. Сва је прилика, као што горе рекосмо, да је та енизодија у целом делу била чисто произвољан уметак, да би се постиглн горе нстакнути циљеви и показала кљасичност Цицеронове прозе, али је за нас свакојако један од алемова, који ће се вечно снјатн у круни класичних створова латинске књижевности. То делце угледало је у новијој ерпској књижевностн од свих класичних радова прво свога нревода. То је бнло 1811. године у нреводу Николаја Шимича у иреводној књижицн, чији смо иатнис изнели у хронолошком нрегледу. Књпжица има 21 страну осмнне уз додатак неког предговора, у ком Шимич обећава, да ће и на даље прсводити Цицерона, али колико је нама познато —

ннје одржао реч. [Као наиомену овде додајемо да је исти рад изишао год. 1861. у „МагазинЂ Ссрбско-далматински" под уредншнтвом Георгија Николајевића под натписом „Сципиоиовт> сант>" (с француско -рускогт.) "Борђе Срдић. Додато је затим нод напоменом, да јс превод из књигс „Репзбев (1е Сшегопе' раг Мопв. 1' А1Ље сГОПуе!. Овај рад не бисмо споменулн, — као што не говоримо о Срдићевом прсводу из исте књиго, Цицероновнх „0 закоипма", од којих је један одломак превоо у истом часопису г. 1865. — али га овде само гредом наномињемо, јер је шггересно, да је овај прсвод с превода мпого бољи но директаи превод Шимича или још доциије Паула Стаматовича]. При прегледу овог рада, који ће уосталом бити кратак, ми нарочито обраћамо пажњу на време, у којем је рад изашао. Година 1811. у нашој је новијој књиженности у реду оних годпна, кад се све друго бољо знало но свој рођени језнк, кад се латинскн бољс и нравилнијс знао и говорио но наш сриски матерњи, кад Вук нијс још пнјсдног ретка нанисао, а глас Доситијев једва се чуо, или ако се и чуо, није се могао иослушати. Сриски књижсвници у оно време никако ннсу знали српскога језика, а Шимич, којн долази у ред плоднијих, по општем њиховом правилу, све је горе писао, што је више писао. Тако је и овај цветак латннске класичне прозе дошавши у тако жалостан врт изашао у- врло ружном п рђавом српском преводу, али у сасвим тачном, ропски тачном. Само из тог узрока ми и хоћемо да узгред у неколико прегледамо и Срди&ев нревод, који, ако, ништа друго, а оно бар није, ништа примио од латинске конструкције реченица, а она је толико овладала Шимпчем, да је, грешећи против свих закона свога језика, грешио и онде, где га баш овај радић сам ио себи нс би навео. На ириме.р. У X. сар. [јер 8оттит бмршшз ноадње у шестој књизи овако фрагментарно сачуваној са IX.] лепу конструкдију латинског језика, која ие би била нротивна српском језику, баш и кад би је сасвим од речи до речи превео, оп по ошптем утидају латипског језпка овако иреводи : I. „Сит зепех шћП пГз! Ле „Старцу ни о чЈјмб друАМсапо 1едиеге1иг гомт>, како о Афр'н«1н% горашу". II. „а(1 диат 1;и орри§пап- „котор1и градг за осво(1ат к нти" п т. д. Оваких погрешака код Срдића нема. Ми нисмо ималн Оливетову књигу, алн с.нретпоставком, да јс с „Француско -рускогЂ" добро иревођено виде се две знамените ствари [нарочито још ако је ово, као што много изгледа превод с руског прсвода каке Француске књиге, која је опет превод Цицерона]: ирво да се у таким преводима с превода