Просветни гласник

332

К 0 в ч

Е Ж П Ћ

последњем случају не добива књига иа читање. Док ученик не врати све књиге, не може добити никако школско уверење. Наставник, који рукује којим кабинетом или библиотеком, неносредно је одговоран за тачно и уредно одржање и очување инвентареких нумера. Ако вшие наставпика има приступа у исти кабинет, онда та обавеза одговорности терети у исто доба свакога од њих а не само чувара. Материјал, који се лако разбија (еирувете и остала стакларнја) и који се брзо троши (алкохол и обичније хемикалпје) не заводи се у инвептар, него се сваке године купује извесна количина, која може сва да се иотроши у току године, без икакве одговорности. Набавке за библиотеке и кабинете врши директор по нретходном споразуму и саслушању жол.а п потребе разних наставника, а без нарочите ауторизадије од стране више власти. (Наставиће се) ЧЕШКИ СВ. ПРОКОП II . САЗАВО-ЕМАУСКО ЈЕВАНЂЕЉЕ (СВГШВТАК) Много је година ирошло по разгоњењу сазавских монаха. Претргао сс ред владалаца у мушкој лози старих Премиславнћа 1306. И ако су се многи од њнх огрешили о свој народ и отуђили, како кажу чешки иовесничари, и опет су остали мили у успомени као давнашњи нрви госнодари чешкога племона. Настало је време изборних владара, туђега порекла. Први беше изабран Рудолф, сип Албрехта цара немачкога, који се ожени Јелисаветом удовицом Вацлава II, последњега Иремиславића. После 9 месеца премину ои (1307.) у борби против властеле, која га није признавала за владаоца и не крунисавши се за чешкога краља. На чешки престо требало је да дође ио ранијем уговору Албрехтову са чешким сталежима његов други син Фридрих Леаи, војвода аустриски, али га један одељак племства ие хтеде већ иозва Хемрика Корушког, мужа 1не Премисловне, ћерке Вацвала II., који најзад би изабран за чешкога краља 15. августа 1807. Али у овом избору преварпше се Чеси. Хенрик не беше подобан за владу ц због тога створише се нереди у земљи, којима се користио цар Албрехт да нахуди Чешкој. Због тога јави се незадовољство. Властела хтеде да се ослободи таквога краља. На томе је нарочито радила седамнаестогодишња лепа Јелица (ЕНбка),

последња ћерка Вацлава II. Она је необично волела отаџбину своју п ннје могла да подноси злу управу неуметнога зета, краља. Наголарала је Конрада, збраславског оната, и друге очеве нрпјатеље да траже ноиога владара. Они потражише од Хенрпка VII, цара немачког, његовог сина Јована (Јана) н да се ожени Јелицом. Овај споразум најзад се и сврши но вољи чешкој, алн је зато Јелица имала да прође кроз много иекушења и незгода. Разабравши шта се ради, Хенрнк Корушки хтеде да предупреди дело. Оп и жена му Ана наговараху Јелицу да пође за једнога чешког властелина, а кад она не хтеде, почеше с њом зло ноступати, најзад је и затворише. Сазнавши за то, ослободн је вештим начипом као прерушену снромашну жену племић Јан од Бартенберга, одведе је у Нимбург, где је људи милостиво дочекаше као посдедњу потомкињу Премиславића и чуваше је. Међу тим чешки сталежи вођаху војну против краља Хенрика и његових најамника, туђина. Они досиеше до прашких зидина 29. јуна 1310. скупи се сабор чешкога племства и одлучи да пошље носланство у ФранкФурт на Мајии немачком цару, Хенрнку VII., да га замоли: да испуни своју реч и ношље сина Јана за краља Чешке; да се ожени Јелицом Премиславном, која у томе трбнутку такође беше у Прагу. Молба је њихна примљена. Пражани, велеленио оправише Јелицу у и величапственом сироводу допратише до Шпајера, где тада бешо цар, који овако поздрави своју снаху: „Добро нам дошло, краљевско дете из Чешке! До сада си била сиротица, а сада си моја кћи, а ја твој отац. Ево гле: ова је Јан, син мој јединац, твој будући мул:!! Заборави на све невоље које си претрпела дома и радуј се с пама". Краљица је гласно немачки говорила како је Јелица лепа. 31. августа 1310. краљ Јан у присутности многобројних кнежева примио јо из очевнх руку, као васал, земљу Чешку. На заставама беше бели чешки лав. Још тога дана венчалн су се Јелица и краљ Јан. Дошав у Чешку, уз ирипомоћ најамне очеве војске, краљ Јан заузе 3. децембра град Праг. Краљ Хенрик Корушки са женом Аном и неколицином верних оде нз земље. Тако се у Чешкој утврди на престолу лоза Луксембуршка. Али први владалац из те династнје својим неуредним животом као човек и владар изазва прекор породице, мрзост народа и грађански рат. Јан Луксембуршки, муж Јеличин, беше човеквитешких особина, небрига, научен на големо расипање, владалац коме не беше на срцу напредак и интерес државе. Пражани позваше