Просветни гласник

334

К 0 В Ч В Ж И '11

п Дамњаиу. Доцније ностаде уз манастпр и прква св. Јеронина, Ћнрила, Метода, Војтјеха и Прокопа. Манастир је довршен 1872. и освећен 29. марта, кад се чита у понедеоник страсне недеље јеванђеље о ученицима на Емаусу, зато јс и прозван Емауски. Овој својој задужбини Кардо је поклонпо знаменнти остатак некадашњих црквених обреда у Чешкој, одломак јевапђеља, писан руком св. Прокона. Ова богомоља са словенским браством имала је још задатак да послужн зближењу и удружењу источпе н западне цркве, иа чому је почео радити Карло, али је тај посао носле њега настављен тек иосде 100 година. Карло је уложио све, да успс. У то време владао је у Србији Силни Душан, који беше иревладао већипои Балканскога Нолуострва. Кад је он изјавио да је вољан сам ступити у иамишљену заједницу једне н друге цркве, Карло полазећи у Рим писа му из Пизе 19. Фебруара 1855. како се „радује, што они као два словенска владара управљају један римском, други грчком државом. Радује се срећи драгога брата Душана који као и он говори језиком словенским и пореклом је од те исте важне родбине, као и он". Алп по несрећн Душан нагло премину у свом спремању иротив Цариграда, можда на велику штету црквеног и културног јединства српског и словенског. То исто може се рећи и о Карлу, иајвећем чешком владару, који умре 29. октобра 1378. * * * Под владом Карловога наследпика, Краља ЈВацлава IV. отпочешо први религизни немири у Чешкој, познати иод именом хуситских ратова. Велика већина народа чешког устала је, после мученичке и неправедне смрти великога свог учитеља Јана Хуса, против предрасуде католичке цркве и насилпичког господарења царева немачких, који иза Вацлава IV. уирављаху Чешком. Подељени на неколике странке, они сви заједнички тражаху самосталност вере по начелима које је заступао њихов велики учитељ. Због тога цареви римски и римски папа поведоше крсташке војне, против „побуњених јеретика", како говораху они, те се земља чешка оми крвљу својих синова и туђина, разбратише се деца једног истог народа и место нитомине духа, као карактерне црте напредна народа, јавише се нризори варварства и обести и на једној и на другој страни. Противници су узајмице снаљинали људе, своју браћу, њихове црквс и имања, убијали њихие жене и децу.

У томе крваком времену није поштеђена ни Карлова обитељ, Емауски манастир. 16.јуна 1419. године маса озлојеђеиих Хусита, осим других цркава, нанала је и на Емауски храм и онљачкала га. Тада је јеванђоље св. Прокопа допало њихних руку и однето у Цариград патријарху 1451. када Хусити, ражљућеин на Флорентиски сабор и ј )Н мскога напу што их назваше јеретицима, носдаше поеланике своје цариградском патријарху, с кпме хтедоше преговарати о црквоној заједници, и ионеше му иа дар јеванђељс ст. Прокона. У Цариграду ову је ретку старипу и друге ствари купио Карло кардинал Љтриншки и 1574. год. поклоиио чувеној Рсмској Цркви. На крају рукониса оие књпге забележено је, да јс део ћирилски писао сам својом руком св. Прокоп Сазавски, а глаголски да јс написаи у Емауском манастиру 1395. То обоје чинидо јс једну књигу, која бешс у дивном златном новезу, искићеном драгим каменом п моћима свститељским. На овој књизи полагаху закдетвс при крунисању краљеви Француски. Године 1712. походећи Француску, Петар ЈВелики видео је Емауско јеванђеље и нрви изјавИо, да је ћирилски део словенско јеванђеље; глаголски рукопис није познавао. Други путник беше Инглез Тома Форд Хил (Тћоша Гог(1 НШ), што је 1789. године разматрао ову старину и кад је у Бечу видео штампане гдагољске књиге изјавио, да је други део рукописа тако исто писан. У време реводуције овој старини би суђеио да претрпи већу невољу, но у Хуситској војни, Корице су биле скинуте са јеванђеља и однесене, а књига бачена са другим црквеним стварима на ђубре. Кад је терор минуо и Наподеон као консул заповедио да се рукописи врате месним књижницама, нађен је и сазавски рукопис у онако бедном стању и остављен у јенску библиотеку. Ту га најпре откри А. Ј. и о њему пусти први глас Тургењев, иосле Стројсв и Јастребски нренисаше га. Француски летописац Силвестар удесио је Факсимиде целог рукописа, који би штамиан у Паризу 1843. трошком руског цара Николе. Како беше врло мало прнмерака, постарао се Ханка за друго издање 1846. с уводом, двама снимцима и штампаним слов. ћиридовским и латинским. Таквс јс чудновате историјске судбиие бидо драгоцено дедо св. Прокоиа. Днм. С. Јовпиови!.