Просветни гласник

304

РАДЊА ГЛАВНОГА

ИРОСВВТПОГА САВЕТА

вима — то јо свога у тој збирци ; ту нема пнкаквих поука грађанских. Има у овој збпрпи пеколико нричица, које су воћ штампане у књигама за децу. Оно што су деца већ прочитала у јодној књизи, што им је већ познато загато им то исто оиет давити у другој књизи? Сво приче из Де-Амичисова Срца, из књиге која ће још неколпко година прелазити из једиих руку дечјих у друге, ваља изоставити из ово збирке. Причица под натписом Један рачунски задатак изишлаје ове годппе у једној дочјој књизи. И њу вал>а изоставити. У понеким причама деца говоре као какви маторцн. На цр. у причи Шиланова туга један дечко овако говори: „Неколико пута сам со спремао да га (другога дечка) о том запитам, и то једном урадим. Упитам га што јо попекад тужан ? Да га нисам чиме увредио ? Да му ннјо што тешко код нас ? Милан му одговара: „Ја много захвал>ујем твојнм добрнм родитељима и теби на тоилој љубави, којом ме обасипате, и лепој иажњи, коју ми једнако указујете". . . „Мени нису биле разумљиве Миланове речи". . . Није ни чудо што му нису биле разукљиве Миланове речи, али је чудо да Милан тако говори. Оваквим језиком деца не говоре, то нису њихове речи, она то не разумеју и кад им ко од одраслих говори. У чланку Најве&и дуг јодан дечко вели за се да јо здрав, весео и задовол>ан, да воћ зна читати п иисати, а научио је и многе друге корисне ствари, па се пита: „Коме за све то имам да захвалим? Моја мати има право. За све имамо прво захвалити Богу. Много дугујемо и учитељу, и ја сам своме учитељу врло захвалан. Али и родитељима врло мпого дугујемо. Ја нпсам био увек оволики, колики сам сад. Кад сам дошао иа свет, био сам слабачак и нејак. Ни дана пе бих могао живети, да није било кога да ме прихвати, нахрани и утоили, бди нада мном и пази ме. Моји мили родитељи одмах су ночели бринути о мени"... Ја не знам да ли има на свету детета, које веК зна читати и писати, да уме овако мислити; не верујем да икоје дете, које је научило читати н писати, овако говори. Цео ми се овај чланак не свиди: чини ми се да је и то неприродно што дете само, говори, само себе учи да поштује своје родитеље. За тему Мајчино иожртвовање ваљало би наћи лешпу иричу, јер је сумњиво вероватноће ирича да се лав ражалио, кад му јс мати, гушећи се у сузама, довикнула: „Ево мене, узми мено, лаве !" иа пусти њено дете, које јо зграбио у своје чељусти. Деци ће без сумње, још више ного нама, одраслима, бити досадни онако дугачки говори у иричама: Поштујте матер и Мој отац. У првој отац светује децу да слушају матер и да јо ноштују; у другој мати даје такве исте савете сину да слуша свога оца. Опширан говор свој мати завршује: „Иди, сине, иди још одмах своме оцу и моли га за опроштење. Вечерас само пред свима признај како си тежак грех учинио према своме оцу, да би се и други чували тога тешкога греха". Има неколико нрича у овој збирци које ми се делом ие свиде, а нека баш и у целини. Све ми се чипи да у њима има пеприродности. Тако у већ нознатој причи Племенито ерце реч јо о једномдечку, који учи IV разр. основно школе. Отац његов, чиновник с малом нлатом, чини сину сво по вољи, „ј.ер јо желео да му син што боље свргаи школу и добије

какву илату да помогне свомо оцу". Излази, као да и деца, кад свргао основну школу, могу добити иекакву плату! То дете устаје ноћу и нреписује место оца, да би отац могао зарадити који динар више, па то чини сваку ноћ, читава три — чотирн месеца, а ннти отац познаје да му ко помаже, нити мајка води рачупа о свомо детету, којо устаје од поноћн и седи до зоре. Па ни онда по опажају те небриге-родитељи, кад се на детету појављују јаспн зиаци тешкога умора п настуиа јако опадањо његово снаго! Све то воома замирише на нраву измишљотину. То ће и доца да опазе, н опда пропаде са натегнутом причом и морална поука која се хтола извести из ње, само деци може да остане уверење: да им мн причамо и опо што није било, да измишл.амо приче. —■ У иричи БраЛа, два брата, ожењени људи, пмају своје иородице, једаи живи у једиом меоту а други у другом, толико се ужелели један другога (јер се нису ноодавно вндели), па ио најгорем времену пошли један другом у иоходе, и сретају со у нуту. Један другоме се исповедају како пису могли да отрпе вшно да се не вндо.. . Ја још но знам шта ће ови људи међу децом. Кад јо реч о дотету у породици — такав је иатпис и самој књизи — онда о деци ваља причати. —■ Мосто оиога упоређивања браће и сестара са прстима на руци, у чланку Моја браКа и еестре, меого онога неприродног говора једпогадечка, који вели да његов старији брат „истипа иема толико знања и искуства у многим стварпма, као што отац има, на ннје ни онако озбил>аи као отац" али га вели, онет слушају, јер је старији ... боље би било да је дошла каква ирича или песма, у којој се у самој радњи, огледа л>убав између браћо и сесгара. А могла је баш и изостати, јер има неколико прича н песама са истом тенденцијом. — И у причи Сестринска љубав чини ми се необично да курјачнца долази у село, улази у кућу, а девојка је угарком бије, изгони је из куће, па со курјачица оиет носле враћа у исту кућу. А баш је иепрнродно да, док се сестра очајно бори у кући са курјачицом и курјачићима, брат јој, ђак, кога је она, ту у кући, сакрила од курјака у један сандук, „од страха и од умора" заспи у оном сандуку, — Поприродно је кад дете, у причи Деда и баба, овако говори: „Старост су увек поштовали и иоштују. Како је то лепо дочекати старост! Живети толико године. Поднетп толике бриге и невољо у животу на дочекати да иас други у нословима одмсно, а ми да се одмарамо и помажемо млађима својим искуством". '1'оме истом дечку деда умосно вели: „Ти си још мали. Не можеш све то (чега треба да се клони, како троба да живи, иа да дочека старост) знати". А зар може зиати за невоље и бриге, које наилазе у животу, па још и о искуству, које долази са старошћу? — Исто тако и у чланку Задруга јодан дечко објашњава другом шта .је Задруга. Овомо је јасно. За један дан у задружној кући, он је сво видео, чуо је како старешина издаје народбе за рад, види како су сви задовољни и весоли, свиди му се живот у задрузи, па говорн деди тога друга свог: „Ја бих и сам волео да сам у задрузи, јер се иоред осталих доброта којо човек има од таквога живота, у задрузи осећа још много јачи и слободнији, него иначе". . — Лепа је прича Болест нагиега учитеља, али и у њој ми се не свиди, кад једаи лош ученик, који је учитељу задавао много једа, томе истом учитељу, опа-